КРИКОВИ ЕВРОПЕ / Радомир Батуран

(Александар   Лукић,  Европа,   Време   књиге, Београд, 1995)

 

„Европа шражи слободу,  а  слобода Европу„.

 (А. Лукић, Европа, стр. 103)

Никада толико дуго нисам ишчитавао једну песничку књигу као Европу Александра Лукића. И ниједну књигу поезије нисам ишарао толико као ову. И још једна пикантерија у вези са овом књигом : доврших читање јутрос, после бесане ноћи, на Сретење Господње, 15. фебруара 1996. , а на крају књиге прочитах одштампан тај исти датум и празник, само претходне године.

Европа? Многи песници су певали о њој : Црњански, Бродски, Вајгнер… Али нико није певао овако (…) провокативно као Александар Лукић.   (…..)

У својој поеми – есеју – бурлесци песник не пропушта ни датум 11. март 1985. када је „Черњенко умро без свеће“ , а на његово место дошао Горбачов. Затим нас позива да запалимо милионе свећа, од Владивостока до Свете Горе атонске, “ јер вечни мрак се може потискивати, искрама, муњама, пламсајима воштаница“, каже Лукић. Примећује да су „еуфемизми набујали као кукољ“ од лажних сејача који су донели непросејано семе и „мачка у џаку“. Иронично, за све окривљује „биљчице аврамјаса и крстањаса“ јер је, наводно, „њихова месечина обасјала одозго“ Лажног Сејача као „бабу из Клокочевца“ и Горунову мајку“, која опет има своју траву jarba muma paduri. Поред ових алузија на влашке враџбине, Лукић и премоделује њихов ритам, мелодију и рекомпонује слике „провлачења кроз чумину кошуљу“ „Шумске мајке“ и „добрих мајки“. Кроз те сомнабулне слике песник „скида завесе времена“ и сеже у архаично доба „привезаних волова пред воденицом са опуштеним теговима (мудима у изгужваној постави коже)“. Потом апострофира Дунав који је „пупчаном врпцом повезао толико држава, таласима и успоменама на битке“ ; кличе равници и јунаку који му долази у снове и доноси утеху : „Стару Европу, којој ни после двадесет векова није израсло лажно перје“. И Европа, и свет препуни су гробова и узурпатора, а „обични“ су ударени на велика искушења и никада неће схватити да се све темељи на одрицању и праштању. „Гробови светле у мраку ноћима“, а ми узалуд питамо Исуса откуда толики мрак кад смо и сами његови сејачи. Чак су и „своје кћери унапређивали у љубавнице Идеје“. Заљубљеници Идеје донели су несрећу од самог Ђавола : „Начели су Целину и убризгали отров поскока / у једро тело будућности“. Према Лукићу,Европа је напросто ровашена, са измешаним сновиђењима и значењима. Зато он завршава овај део спева – есеја молитвом :

Нека Бог  чува непослушне појединце
који опомињу краљеве и владаре
 на њихову умишљеност пред временом
 и водама Дунава…
Јер Дунав је дубок / казан који брзо скува мозак и кичму / сваког који се дрзне да / ублажи величину домаће СТРАВЕ , поентира песник.

Наивна је Европа јер она не разуме извештаје ни својих експерата, а камоли песника. Лакомисленост колектива, по Лукићу , неподношљивија је од инерције стада „када осети близину појилишта“. Та врста лакомислености изразитија је „у постојбини / народа навиклих да им памет и традицију / и циљеве    киселе    као    купус“.    Зато    олако „заводник обећањима заводи континенте и потконтиненте / на широка поља људске патње и мука“. И овај песник лакомисленост словенску види као богомдану „за заподевање свађе међу браћом истородном“. Види Лукић ту и наше време, и српски популизам, и актуелне вође, и српску провинцију : „Никада нису била повољнија времена / у провинцијама за чинодејствовање / циганки… / … Провинције се / препуштају пиру агоније, трошењу свих резерви… / … / а као бубашвабе измилела су из рупа  заразна      сујеверја“.           

Из  своје источносрбијанске провинције, спознавши „женско лице Европе“, а још боље „страву“ локалних вођа, песник Лукић види да се “ у мраку и пијанству, у омами, ишчекује као зора, као светиња, следећи век“. И закључује: „Има смрти, све је више има“, супротно Црњанском. А Европа прерушена „узела је себи за чувара скупштину и владу звезда, неопозиву као смрт“. А Сабласт се повукла дубоко испод површине земље и чека када ће се поиграти са Европом и притиском на црно дугме изазвати катастрофу. На крају катастрофичне визије песник пита и одговара: „И ко ће преживети?Амебе? Бактерије?“

У спеву – есеју Европа јавља се више гласова. Два су доминантна : дијагностичаров глас о историји болести Европе XX века и јавкање тумача снова и сомнабула завичаја. Овај други песник понекад издваја и курзивом. Оба аваза су из подељене песникове критичке свести. Дијагностичаров глас је смисаоно уобличен иронијом и сарказмом, понекад и гротеском, а завичајни ублажује, понегде и разгаљује критичку дистанцу песника који , ипак, дозволи да му се, на тренутак, из снова јавну „покојна снаја“ и „бумбари са химнама на крилима“ , иако зна да „тумачења снова умножавају  бриге / и  воде  према Гетсиманском врту и Голготи“. На „Трајановом путу“ песника заустављају „налети ветра од жилета“ са севера и „хорови историје и безнађа“ са југа.У тој свеобузетости „ботулизмом и индигом ноћи “ – „све једно друго поједе“. У тим интимистичким сликама Лукић види своје детињство као бескрајни зденац, у коме се огледа и салаш покрај Пека, и ливада Лакомица, бумбари, мишићи, ладолеж, хладовина, злато у песку, зацрвенеле вишње на обали, мрене изнад брзака, набрекло виме краве, кукавица и кобац, коприве љубичастих цветова, закопано благо у ћупу, Влајна са клечаном торбом на леђима, ђермови, гуштери, мрави, стоноге… и „невестин ђердан у желуцу свињском“.

Из интимистичког завичајног снатрења песникова критичка свест пресеца закрвављену Европу „у знаку Принципа“: „јер  је она навикла на ратове као на вашаре“. А „Срби све више личе на Цигане“. Њихове снове „уређује чергашки дух прошлости, и стрепње, / које временом рађају Деспота“.

„Болест је захватила кукове Европе“ и неспособна је више да рађа, поготово не више здраво чедо будућности. Јер, „моћ и немоћ долазе из кукова“. И женски принцип Европе, јалове, али болесне блуднице, са зараженом крвљу и тлом, долази из раслабљених кукова курве.

„Европа учешћем у светским ратовима / покушавала је да доскочи Моралу, / пошто га је претходно изгубила“ , каже Лукић и оптужује „нове пророке брадате велике лицемере “ који нису стремили срећи – Великој Тајни – већ „тзв. напретку, машини“.

„МИР – ХЛЕБ – ЗАКОН“ – вичу народне старешине, доктори привреде и европског права, а народи њихови изгинуше међусобно ратујући, преживели гладују, гомилају безакоње јер из европских закона протеран је Бог. Зато „Европа не признаје недељу већ границе, без паучине… / Нова Европа се надула од својих апетита. / Од страхова са свих страна… / Европа… не разуме коње без узде, / и слуге којима суза око не кваси“. Јер, „Европа је мајстор мустри за све“, Европа је свет без Бога!

По Лукићу, Син Божји, прозван Спаситељ, покушао је састругати позлату са Света, али су, каже, фарисеји и пилати, помоћу Јуде, спасли тај свет са лажном позлатом. Зато данас Европа и Свет славе Каина, славе Содому. А бавити се XX веком за песника „значи бавити се Саваотом, оцем Ђавољим“. Песник неће за трпезу XX века, већ се склања у прикрајак и све бележи. Заглушује пир, баханалије кнезова и кнегиња. И књегиња Европа је на том пиру и до поноћи се подавала без главе. Кнезови су своје „женске“ припустили пастувима, а они „загрлили младе батаке пилетине и подврискују у пипању“.

Алузивни песник језика Лукић разоткрива наше већ пословично кратко памћење : „црвену коњицу“ , „мрак октобра“, „писак маневарке“ на прузи која води у бару… Јер, „Балкан се пробудио из дугог сна, не као титан, већ као Барбарогеније. Народи су му пуни шкарта, без духа скрушености и покајаности пред Богом. Срби и Словени вековима су ишли „на састанак са Слободом коју су изједначили са богом. Отуда је читава наша повест“ , каже Лукић, „повест о ропству, о златном ропству слободе“. Из европских дворова изникле су свеже купине и змије, а из двора српског изникао је храст лужњак, под којим је Запис. Узалуд му је кад ће и њега безбожници оборити и од њега саградити сто за своје актуелне баханалије. Ту сада песник апострофира своју отаџбину или јој зарезује епитаф : „Отаџбино, да ли ти постојиш?“ Ипак је то само реторско питање. Јер, песник Лукић зна да је „Балкан станиште старих ватара и пргавих малих народа“. А српска народна прича о ковачу и ђаволу образац је искључивости српске, балканске и европске. Отуда се Европа „намерила да траје као циганско царство“. Зато песник жали за својим „не – светом огњених жаба“ – за светом детињства у „свету – Европи“ и „полу – свету“ песниковог окружења „општа уверења су се стврднула као бетон“. Лукићев „полу – свет“ не иде на бунар да се умије, већ да се огледне. Он -се свуда распростро, умножио. Јер, двадесети век је „црни петак, ма шта о томе трубили пропагандисти прогреса“, каже песник. У том „не – свету“ Европе XX века и Хегел је „црни главосеча са севера“ који се трудио да прећути Византију. Лукић му супроставља Достојевског „који љуби Византију“. Песник још увек види поклоне који је припремио Исток : „ако их примимо, значиће да одрастамо поново“. Али сумња и плаши се самозадовољних, осорних кнезова у нашим покрајинама, ‘прецењених владара и аутора толиких забрана, неспособних да зауставе понављање историје’. Лукић поручује : „Учимо се да волимо усеве / и истинске празнике, не обмане“.

У дискурсу Лукићеве књиге Европа има понешто и од социолошко – политичког и социолошко – психолошког есеја. Тако он на једном месту примећује да је у нашој традицији да нам разбојници и преступници, свих врста , преко ноћи постају хероји, чак и јунаци народних песама. То ствара „рајетински менталитет“, а овај Деспота , „усред деспотије која дише кроз шкрге“. Потом „деспот, удружен са онима којима је подарио повластице, слави Пропаст“. Песник зазива господа да спаси што се спасти може. „Јер кад почне рушење градова, / новоустоличене аждаје реповима млате / тамо где се нико не нада“. А нова издања мапа „цртају сове и мишеви“. Има у овом Лукићевом политичком есеју и афоризама: Смрт је улазила у град кроз предграђа ; На дну Атлантика је написана повест од Титаника до Титоника ; Европа је трговала пребрзо и олако, мењајући мапе, парламенте, подгревајући котао са уљем врелим и саму себе ложећи ; Двадесети век седи на мућцима и кокодаче да га сви чују; 1939. година је била важна, и 1993.

Лукић, све до краја књиге, пита шта би без љубави за кућу у којој се родио. Оживљава, у пламену огњишта, игру „домаћих“ , зими кад „камен дроби мраз“, а „црквена звона праве пртину кроз целац“. Онда маштар лирски, као  његови преци, ловци без дозволе , крене у шуму, „на кров планине“. Јер, „с висине се види прегледније и јасније“. И шта види “ с крова планине“? Библиотеке пуне споменика и љубави. Са једне камене плоче прочитао је „запис о судбини … неколико векова“. Певајући о XX веку Европе сада покушава да тај запис рекомпонује. Из тог премоделованог записа извлачимо само неке сентенце:

Подгрејавање неправде било је / природно, тиме су се чувале привилегије;
Поезију су тобоже / презирали баш они који су се највише бојали доласка Истине;
Одрасли у мржњи, они васпитавају мржњом. / Прекомерном употребом алкохола који пали свест и хвали савест;Фашизам и комунизам / највећи рачун испоставише Словенима;
Светом владају моћни привиди; Ко се сагнуо пред страхом, може казати / да је постојао…

Лукић доводи у везу потрагу за истином и са телом удовица. Оне се „свагда уче, и никада не могу / да дођу до познања истине“. И овај песник признаје : „Бог се јавио у телу“ -могућа је љубав према Богу и кроз ерос.

У потрази за истином Лукић налази да су „провинције прво зближили апостоли, затим саобраћај“. Додаје да је у његовој провинцији „побожност била мање на цени / од чланова компартије“. Затим прелази на алузивне рестлове прича о избеглицама Русима, Мађарима и Србима, у различитим декадама XX века и њиховим честим ратовима; о новопартијској песми Друже Враже, ми ти се кунемо! из  кола,  око  препуних  столова, испред Сељачке земљорадничке задруге ; управников говор, зачињен локалним пословицама: „ни ћуран ни прасе неће на свадбу, / али их људи натакну на ражањ“; закуцавање шефа економије у податне гузове управниковице коју је повео у шталу да јој покаже краву за приплод, купљену у Швајцарској; потом његово ђипање у колу, „до друга управника, грлећи га као својту“… То је „не – свет“ ( „полу – свет“) који светкује страх ; „не – свет“ синова таме, жељних обожавања… Не – свет је смислио ђаво као и „тријумф глупе гомиле“ , каже песник. Њему не остаје више ништа у окружењу „не – света“ своје провинције него да завапи : „Помози ми, Боже! / Исусе, Исусе, помози ми! “ Јер, „развалине овога света, овога века / вреде колико и читав пакао“, закључује песник. Бог неће чути песника, заглушеног обезбоженим „не – светом “ и крекетањем „огњених жаба“, и пред пећинама , и пред храмовима.

Европа више не постоји већ њена утвара. А ову  бурлескну  –   апокрифну  књигу  о  њој   и  њеном „двадесетом веку“ пише „секретар“ коме диктирају „Могуће и Немогуће“.

Отуда је ово књига и поезије и антипоезије ; и физике и метафизике. (…)

У скоро свакој строфи претпоследњег одломка књиге песник понавља : „Све је већ било“. И не престаје до краја са апострофирањем Европе : Европи је постало тесно од преименовања појмова ; Европа је у свим пошастима и катаклизмама ратним учествовала ; Европа болује од исте болести као и пре две хиљаде година ; Нова Европа треба да изабере : Бога или Ђавола, Христа или Барабу; Европа тражи слободу, а слобода Европу…

Александар Лукић завршава овај свој спев -есеј – бурлеску епилогом Љубав тражи близину. Постмодернистичка је то поента и парабола, сва од апокрифних дијалога „жене у црнини“ , „детета у наручју“ и песника сомнабулног. Дете је разоткрило лажне женине речи, али и завршило треском о земљу, у претварањем у жабу. Жена је показала на своје рупе и упозорила песника да је ту ОНО, где је и његова судбина, али му је забранила да даље копа.

Књига Могућег и Немогуђег диктата завршава се титрајем Сунца на месту где је стајала Жена… (…)

(Крушевац, 16. 3. 1996. године)

 ________________________  Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, 1998, I,  Београд,  ЗАВЕТИНЕ, стр. 10-13 НАПОМЕНА (уредника)

Батуранов текст је  штампан у оквиру темата „Стара и нова Европа и Александар Лукић“, у  првом и на жалост и едином броју споменутог Алманаха, који је, узгред буди речено, штампан у симболичном броју примерака. Прештампавамо Батуранов текст, као што ћемо публиковати и неке друге текстове зато што су нам се последњих неколико година јављали како из Србије тако и из света неки наши читаоци и пријатељи, тражећи Алманах… Пошто је тираж Аламанаха исцрпљен још 1998. године, ово је једини начин да удовољимо заинтересованима. А постоји и прека културна потреба да се присећамо обимнога Алманаха, који је иако штампан у малом броју примерака, оставио известан траг у савременој српској књижевности… Тада нисмо могли ни сањати о овом данас, и тиражима које достиже   данашње „Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ“. Били смо осуђени, као издавачи, не само Алманаха, на гето – пре петнаестак – двадесетак година, и то је погодовало погубној књижевно- издавачкој клими… Која је на свој начин поспешивала бетонирање  неодрживе парохијалне и комунистичке слике света, кастрирајући друкчији развој, друкчију Србију, непокорну и инаџијску…

 

ЛеЗ 0003550   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s