ХЕЛЕНСКИ ЧАРОБНИ БРЕГ / Белатукадруз

„Песник није продукт, није мање – више сума чинилаца доба, није резултат, није симпшом : песник је предводник човечанства -Геније, пламен који осветљава. Поезија није производ него инспирација живота која омогућава велик и леп живот и која води према великом и лепом животу, чак која је заповест великог и лепог живота. „Уметност је заправо задатак живота, каже Ниче, метафизичка делатност живота“ – то је загонетна способност која уздиже живот, која наглашава да је живот радост, чија чар просјајкује кроз човека. Уметност, уметник јесу они који извршавају и остварују продоре према величини човековог живота. Доба никада не одређује свога песника, – песник одређује своје доба : јер поезија је оно што је у добу вечно. И ако неко смашра поезију простим производом, само себе унижава : одај се да нема осећања за оно што је величина. Сматрати поезију продуктом не значи понизити поезију, јер је она изнад свакога, него значи не разумети оно што је најважније у човековом животу : могућност суделовања у његовој величини….

‘Разлика између зрелијег и мање зрелог песника није у вредности личности,  или да имају  више да  кажу,  него у томе  што су савршенији велики медији осећања’. Он говори шта говори? – не. Њега је нови живот одабрао да искаже самог себе. То је Тиресијин проблем поезије – њена визионарност. ‘ Није каракшер, него гледалац – a spectator and not a character ‘ .Данасје песник у јавности као неко ћакнут ко није   заслужио   да   буде   примљен   озбиљно, насупрот   коме   се   постављају   озбиљни   и трезвени    практични    (понајпре    пословни) људи и не примећује се да оно што се очишује у практичном човеку то је у вишем смислу ћакнутост, а оно што се очитује у поезији јесте виша трезвеност. Радост је релативна , и вредност је таква, кажу данас, па је таква и лепота живота, има оних који је налазе у џезу, ракији, баровима, оперетама и кокаину. Има оних   који   је   налазе   у   великим   лепотама живота  :  у  великој страсти,  херојству,  у древним  споменицима.  Али  одавде  не  следи колико   је   релативна   радост,   него   управо колико јеапсолутна…

(Бела Хамваш , ЕЛИОТ )

 

ЈОСИФ БРОДСКИ, седмадесетих година, поставио је неколико битних питања, у песми Станица у пустињи : „Ноћас Гледам кроз прозор / и мислим о томе где смо дошли. / И од чега смо даље / од православља шш од хеленизма? / Шта нам је блиско? И шта је пред нама? / Не очкује ли нас сад друга ера? / И ако је тако, шта нам је заједничка дужност? / И шта треба да јој принесемо на жртву?

Седамнаест година млађи од Бродског, српски песник Александар Лукић, негде на крају своје књиге Европа пише : „Нова Европа треба / да изабере : Бога или Ђавола, Христа / или Барабу. Од тога избора зависила / је сва њена прошлост. Од тога зависиће / и сва њена будућност…. // Европа болује. Данашња болест је / као и она пре две хиљаде Година : / иста, исти опис, исте речи, исти рецепт, / исти лек Европу су преплавили / безбројни учитељи.   Они су  потиснули    / и одгурнули правог учитеља. / Тако се и Исшина повукла у избе /рибарске, у колибе сељачке, у пештере / испосничке “ (стр. 102) .

Кад овако пише Александар Лукић, не чини ли се да у овим   редовима  одјекују питања    који су поставили његови претходници и не наслућује ли се понеки одговор на нека од њих?

У своје време, присећа се Хамваш пишући о великом енглеском песнику Елиоту, Елиот је уз своје стихове навео и Хесеа: „Пола Европе и бар половина Истока налази се већ на путу према хаосу, пијано јури у свом светом лудилу на ивицу  провалије  и уз  то  пева,  пијано  пева химне, као што је певао Димитриј Карамазов. Грађанин   се   овим  песмама   увређено   смеје, светац и видовњак слушају са сузама у очима„.

Европа је вишезначан појам. То је значајна тема, јер у себи садржи круг битних проблема, које је на изазован начин прокренуо млади професор класичне филологије, Ниче. Ниче је доказао,     сасвим     убедљиво, “ најдубљу зависност  сваке  уметности  од  Хелена“.

( Готово     свако     доба     и     сваки     степен образованости покушавали су једном да се у дубокој зловољности ослободе Хелена, – пише Ниче, јер суочено с њима као да је свеколико сопствено стваралаштво, на изглед потпуно оригинално    и    сасвим    искрено    слављено, одједном изгубило боју и живост и смежурало се у неуспелу копију,  чак  и  карикатуру.  И тако изнова избија искрен и притајен бес на тај уображени мали народ који се дрзнуо да све што није његово домаће за сва времена прогласи   „варварским“;   ко   су   ти   људи, питамо се ми, који – мада могу да покажу само пролазни историјски сјај,  само смешно уско ограничене установе, само сумњиву ваљаност обичаја, и чак су обележени ружним пороцима – ипак полажу право на достојанство и на посебан положај међу народима који припада Генију међ  Гомилом? На жалост,  људе није послужила  срећа  да  нађу   чашу  с  кукутом којом се једно такво биће могло једноставно смаћи ; јер  сав  отров   што  су   Га  завист, клевета и притајени бес створили у себи није био   довољан   да   уништи   ту   самодовољну величанственост.  И тако се људи стиде и плаше Хелена ; осим кад неко надасве цени истину па се усуди да себи призна и ту исшину да Хелени, као возари, чврсто држе у рукама вођице наше и свеколике културе, али да су кола и коњи готово увек саздани од сувише ништавне Грађе и не одговарају слави и сјају управљача, који онда такву запрегу шале ради потерају    у    амбис,    а    сами    га    прескоче Ахилејевим  скоком“    (  Ф.   Ниче,     Рођење трагедије   из   духа   музике,   Београд,   БИГЗ, 1983. стр. 93 – 94, превод В. Стојић).

И Бродски и Александар Лукић формирали су   се   у   доба   у   којем   је      хеленизам   (   и православље) гурнут у амбис. То је доба у коме суверено влада тиранија медиокритета (како у једном свом есеју изричито рече Лукић) .Постоји тиранија медиокритета, што другим речима значи : не постоји воља да се, како би Данојлић рекао, погледа у очи пуној истини – ове речи је изрекао, између свега осталог, Александар Лукић на XXXI београдском међународном сусрету писаца. Те речи се тичу, наравно, и насиља и моћи који имају мноштво обличја ; постоје читави обреди спутавања, онемогућавања, гушења (стр. 108). Повод да ово каже беше околност да је Лукићу , рукопис друге написане његове књиге песама, враћен од познатог београдског издавача пошто је претходно био прихваћен и припремљен за објављивање. (“ Осим прве књиге песама У вагону Розанова , објавио сам још две : Оснивач подземне престонице и Страшни суд (1991) , актуелне, не само по томе што су дирнуле у многе табу теме, већ пре свега, верујем, по томе што су биле несумњив израз суочавања са најстрашнијим и најдоминантнијим злом и насиљем, не само овог XX века, него и минулих. Моју другу написану књту Вампировићи или Повратно коло велики београдски издавач није смео да објави, претпостављам, бојећи се насиља политичке тврђаве. Но, данашњем песнику, истинском, не вреде никакве жалопојке, а што се тиче освртања, оно као и за Орфеја може бити кобно : па ипак, данашњи песник треба да има храбрости да се осврне, да још једном сагледа СВЕ, по цену да никада не види своју Еуридику. Политичка тврђава, сам израз упућује на милитаристички, војни вокабулар, има свој, како Ковач каже, „онај већ гласовити рекламни хит једног погребног предузећа – Ви само умрите, а остало препустите нама! – Погребници у тоталитарној држави опустоше те још за живота, и ти си само мртвац за којег они живе, или слепац за којег они гледају. Али твој људски мото требало би да буде : – Свет ћу гледати својим очима, његова добра и његова зла! И нећу се предати ни мртав!“

Лукић је есеј, или излагање , из кога наводимо ове редове изговорио и објавио, годину дана пре објављивања Европе.

Реч је о аутору, дакле, изузетне духовне „концентрације снаге приправне на све“ – да се послужимо речима Б. Хамваша о Елиоту с пуним правом. Реч је о поезији способној за духовни пробој. Језик који користи Лукић „није низ изврсно пронађених израза“. Али, то не мари.

Сетимо се шта каже Елиот у студији о Дантеу : “ Уопште не верујем, да је лепота енглеске поезије оно што се назива verbal bety, лепота снаге израза. Пре ће бити да речи поседују  бескрајну  могућност иншеграције и у иншеграцији груиа речи налазе се интеграције, што је једна врста самосвести која постоји у речима…

Да бисмо знали шта се данас збива у српској поезији, да нам набеђени књижевни критичари и штампа уопште,не би продавали рог за свећу, треба поново да размишљамо о вредности поезије и песника, да песнике процењујемо према томе колико песникова дела продиру до душе, према дубинама нашег времена. Елиот се овде не призива и цитира цитата ради, већ зато што је о изванредном аутору реч, изврсном песнику и изврсном тумачу песништва.

Елиот је знао да задатак песника није да проналази обична осећања, него велика осећања која баш тада нису актуелна… ( „… поезија није израз обичних осећања, него управо бекство од обичних осећања; она није израз личности, него бекство од личности…“) Можда би се и за Александра Лукића могло рећи да спада у нови тип аутора, тешких аутора, неразумљивих?

Лукић сигурно не држи много до публике, он зна да се често „испоставља агенијалност публике, а не несавременост песника, то се увек потврђује тиме што песник увек и у свим случајевима добија своје задовољење. На концу публика мора да дође до тога да је вођа – вођа, геније геније, мора да сустиже песника ако неће да јој се живот потпуно изгуби у тами, да јој се из живота изгуби сва лепота и величина. На крају, треба разумети неразумљиво, а тада се испоставља да и није било разумљиво, није ни било тешко, само је било исувшие велико , исувише лепо, тако велико и лепо да се у први мах морало протествовати код њега, требало се бранити од елементарних вечних сила које се очитују у поезији – једно време се такав човек морао држати на одстојању од поезије“ (Елиот) .

Тамо где влада тиранија медиокритета , важност и значај хеленизма -не постоји. Тамо уместо истинске музике, доминира култура опере.Пишући Европу , на сву срећу, и на добробит српске поезије на крају XX века, Лукић не крије да није ни покушавао да своје стварање ослободи од оне најдубље зависности од Хелена. То се може доказивати из странице у страницу, ове, по много чему, необичне књиге, која је потпуни књижевни догађај (не само књижевне сезоне 1995, него у последњих неколико деценија). „Време књиге“ препоручује ово своје издање као „поему“ „која обједињује поетско и етнолошко у покушају да се опева вертикала европске цившшзације са наших простора“ (формулација је рогобатна, полуистинита, жанровско одређење је дискутабилно, и по свему судећи, аутор је збунио и свога издавача, кац се мало дубље поразмисли).

 

(…) Лукић је – у том трагању за Старом Европом – више окренут старим сачуваним обредима североисточне Србије, него библиотекама и архивима : „Не посећујем више библиотеке и архиве, тамо / је одувек противпожарна заштита неадекватна, / лица библиотекара и архивара су као брадавица, / књиге и извештаји до којих ми је стало још / увек се не издају, или су затурени. Из књта / које могу да листам не могу да препознам прошлост. / Русаљг из Дубоке, источна Србија, и други пагански / обреди , мистерије, вршњаци девојачке чежње Европе, /као посебан облик памћења, више мени Говоре / о материнском осмеху оне друге жене која је /пошла у сусрет Европи и силом је повела…“ (стр. 25.

Та друга жена је Азија. Лукић овде истражује заборав, као и Борхес,идући оним трагом којим је ишао Миодраг Павловић пишући Дивно чудо ; при том, Лукић је – за разлику од Павловића – прави миторушилац, он се пробија кроз гомиле фалсификоване историје и забашуривања најважнијег европског проблема удаљавања од хеленизма и православља , с више убедљивости него Павловић.

 

Извињавам се због ове краће дтресије (једнога дана може бити од користи истраживачима историје српске поезије.) Крајем оне језиве 1993. године, био сам у нашем родном дому, у Мишљеновцу Александар Лукић ми је предложио да напишем једну драму – трагедију – која би развила једну од епизода из рукописа мога романа ЛИТУРГИЈА (Велика магаза) , за који није било шансе да буде објављен. Лукић ми то није предложио да урадим, да би текст драме објавио у часопису „Браничево“, у коме је био главни уредник (смењен је са те функције дискретно и без разлога 1995. године, далеко од очију јавности – узгред буди речено, што има и своје добре стране), он је веровао да би драма могла бити изведена у једном од наших завичајних позоришта. Подстичући ме да зимски распуст „потрошим“ на писање драме, донео ми је хрпу влашких народних басама, које је сакупио по влашким селима око Петровца на Млави и Кучева заједно са проф. географије Беном Младеновићем, које је Лукић препевао на српски. Допустио је да неке од тих препева „уградим“ у драму. Донео ми је, такође, и рукопис своје књиге Европа, да му изнесем своје мишљење. Драма о којој је реч звала се  ЗАМКА ЗА ПТИЦЕ. Корист од писања те драме и читања Лукићевог рукописа Европа беше двострука : осим одржавања неопходне списатељске кондиције, морао сам се суочити и са стварном суштином или судбином трагедије. Са истином о хеленском чаробном брегу.

Ја сам, пишући ЗАМКУ ЗА ПТИЦЕ, призивао древну и обредну музику, и био сам, природно, окренут више песимизму. Није ме приликом писања водила врлина ; зазирао сам несвесно од Сократових ставова: “ Врлина је знање; греши се само из незнања; срећан је човек који је пун врлина„.

Јер ( Ниче је то већ запазио) – „у та три основна правца оптимизма налази се смрт трагедије. Јер врли јунак сад мора да буде дијалектичар, сад мора да постоји потребш видљива веза између врлине и знања, вере и морала, сад је Есхилово трансцендентално решење правде понижено на степен плитког и дрског начела „песничке правде“ са уобичајеним deus ex mashina. / Како се, према томе новом сократском оптимистичком свету позорнице, појављује хор и уопште цела музичко диониска основа трагедије? Као нешто случајно, као нимало неопходно сећање на порекло трагедије : а ми смо, међутим, увидели да се хор може схватити  као  узрок       трагедије  итрагичности уопште. Већ се код Софокла показује извесна сметеност у погледу хора –важан знак да се диониско тле трагедије већ код њега почиње да осипа. Он се више не усуђује да хору повери главни удео у изазивању дејства, већ његово подручје ограничава до те мере да се појављује Готово координован са Глумцима, као да је из орхестре издигнут и постављен на сцену ; чиме је, дабогме, његова суштина сасвим разорена, ма колико Аристотел одобравао управо то схватање хора. Померање положаја хора које је Софокле свакако својом праксом и, по предању, чак једним својим списом препоручивао, јесте први корак ка уништењу хора, чије фазе код Еурипида, Агатона и у новијој комедији следе једна другу брзином која застрaшује. Оптимистичка дијалектика бичем својих силогизама гони музику из трагедије, тј. разара суштину трагедије“ (Ниче, Рсфење трагедије…, стр. 93) .

Разматрајући ту антидиониску тежњу, „која је деловала већ и пре Сократа“ , Ниче, размишљајући о Сократовом нагону усмереном „на растварање диониске трагедије“, пише : “ Тај деспотски логичар имао је, наиме, према уметности каткад осећање неког недостатка, неке празнине, напола прекора, можда занемарене дужности.   Често му се,  како је у затвору  причао својим иријатељима, Јављала увек иста појава у сну, која је вазда говорила исте речи : ‘Сократе, бави се музиком!“ Он себе до својих последњих дана умирује мишљу да је његово филозофирање највиша уметност муза, и никако не може да верује да ће неко божанство подсећати на ту „просту, народну музику“. Најзад, у затвору, у жељи да своју савест сасвим олакша, пристаје да се бави и омаловажаваном музиком. И у том расположењу пише проемију Аполону и неколико Есопових басни ставља у стихове. Нешто слично оном демонском гласу гонило га је на таква вежбања, наиме његово аполонско сазнање да као неки варварски краљ не разуме облагорођену божанску слику па се излаже опасности да се огреши о божанство – својим неразумевањем. Речи из Сократовог сна представљају једини знак двоумљења о границама логичке природе : можда – тако је морао упитати себе – оно што ја не разумем није одмах и неразумљиво по себи?“ (Ниче, исто, стр. 94)

 

Био сам, дакле, први читалац Лукићевог рукописа Европе, и вероватно најзахвалнији читалац на читавој кугли земаљској у том тренутку, због свега оног што му је претходило.Читаоцима се знаним и незнаним ређе посвећују књиге ; можда је аутор то учинио према свом првом читаоцу не из пијетета према мом делу , углавном необјављеном – које је он имао прилике да прочита (мислим на Опус Рајска свећа, чије је објављивање у току, тек сада) ,већ зато што сам одмах схватио да је реч о књизи песимизма , који није „нужно знак опадања, пропадања, изопачености, заморених и ослабљених нагона“ – напротив !*

____________

             * „Увек ми је изгледало да су Грци иостигли нешто најврховније – Говорим пре свега о поезији и песничком стварању : они су фамилијарни са свим и сваким“ , писао је Станислав Винавер у есеју Одбрана песништва . „Грци су познавали богове и са њима били фамилијарни. Али – пре свега треба то нагласити нису били вулгарни јер вулгарност није фамилијарност, него један њен отровни и понижавајући вид, њен фалсификат. Они који су вулгарни са јунацима и боговима нису са њима интимни. Они су као Герсит према Хектору и Патроклу.Шта више човек ни са самим собом није вулгаран. Та је фамилијарност дакле најплеменитије врсте засноване на пуном познавању и правомоћном општењу“ (в. у часопису XX ВЕК , Београд, 1938, бр. 10 , стр. 667 – 668).

_______________________   НАПОМЕНА (Белатукадруз)

И овај текст је, као и Батуранов,  штампан у оквиру темата “Стара и нова Европа и Александар Лукић”, у  првом и на жалост и једином броју споменутог Алманаха, који је, узгред буди речено, штампан у симболичном броју примерака….

 

ЛеЗ 0003551  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s