БЕЛЕШКЕ СА ПУТОВАЊА / Белатукадруз

znak prepoynavanja andjeo sa lampom
Београд, Љиг, Краљево, Жича, Маглич,
Ибарска клисура, Ушће, Студеница, Врњачка
Бања, Љубостиња, Лазарица, Лазарев град,
Дорћол (четвртак, 17. – петак, 18. октобар 2002).
Међу ученицима седмог разреда је било
неколико ученица, које су учествовале недавно на
мојој конференцији за штампу поводом изласка
претходног броја Заветина.Кренули смо око
осам; са колегама се дуго знам. Нова лица: водич,
професорка Дана, и возач, који је стекао симпатије
ученика. Време нас је послужило, тј. било је
лепо. У манастиру Жичи је требало чекати на
ред… Ибарску клисуру, Маглич и Долину јоргована,
Студеницу (реку и манастир) видео сам
први пут. Нисам видео све, нисам видео студенич
ке испоснице (то неком другом, бољом приликом,
ако будем могао да путујем са Горданом
Стевановић, педагогом, чија је мајка родом из
Рашке, и са Маријом, која је детињство и младост,
проживела са оцем зубаром, у околини
Студенице. Садашњи патријарх ју је водио до
испосница, када је ту некада живео. Марија је
практична жена, искусан наставник; сликовито
прича). Поразила ме је лепота Ибарске клисуре,
сам Ибар; схватио сам зашто народна песма
моли Ибар да стане, јер је то немогуће, и
најбоље су песме о немогућем. Наши духовни
и краљевски преци, изабрали су најлепше могуће
положаје и локације, и за седмовратну Жичу, у
којој је крунисано седам српских краљева, и за
Маглич, а поготову са манастир Студеницу. Ти
предели су неописиви, морам их поново видети.
Ако ми Бог и околности, судбина, буду ишли на
руку и ако будем стекао довољно новца да могу да
подигнем малу камену цркву, крај које бих
сахранио све своје мртве, расуте по разним
гробљима, онда би то , свакако, била црква сасвим
налик на Никољачу. Нема лепшег места за загробну
цркву краљева од Студенице! Србија је
прекрасна земља…
Небеса и лепота су тако близу изнад
свете царске лавре студеничке. Мудри су
тражили узводно, из Ибар, место за смирај умр-
лих краљева и нашли су га уз ток реке Студенице,
пуне кркуша и пастрмки, које се разликују од
оних у Ибру (како вели Марија). Нашли су зараван
на висини са које пуца божанствен поглед.
Осетио сам нешто неописиво, усамивши се,
испред западног улаза – пирга. могао бих ту да
седим дуго. Монаси су пронашли најкраћи и
истовремено надужи, најбољи пут не само за
спасење душе, већ и свега оног што је најдрагоценије
за нашу стварну народну историју.
За нашу КУ]У. Наши краљеви и монаси су били
мудри и премудри…
Студеница је подигнута на добром месту,
на најбољем могућем. М. Медић је написао текст
Завештање Стефана Немање.

Кад човек зида кућу не зида је за себе,
него за своју децу и унучад. Тако настаје
породица и домаћинство. Кад владар зида
цркву, не зида је за себе, ни за своје синове, ни
унучад, него за народ који ће је кроз векове
походити. Тако се ствара држава.
Кућа је оно што остаје после човека.
Црква је оно што остаје после владара.
Кућа остаје деци, црква народу.
А црква је, чедо моје, велика лађа која плови
према дубоким и далеким нама незнаним
временима и људима.
У који год век доплови довешће и нас и показати
нас – нашим још нерођеним потомцима.
Сретан сам и миран чедо моје, што је сада
моја Студеница запловила према вековима.
У општем потопу времена само су такве лађе
попут нојеве, кадре да нас спасу највећег
највећег од свих понора, од заборава. А ми
ћемо, чедо моје, који саградисмо цркве бити у
њима времепловци на тим великим лађама.
А ми смо узидали у своје цркве тврде грађе,
кадре да одоле страшним ударима времена.
Све сам камен и мермер, најтврђе што постоји
на свету. Узидали смо себе у своје цркве,
исписали своју веру и живописали своје ликове
у њима.
Наши далеки потомци препознаће нас у
Студеници.
Знаће ко смо и какви смо. И чедо моје, биће
поносно што нас имају, поуздано знам да
хоће. Поносиће се што су племе Немањићско…

Баш тако.
И у Жичи. И у Љубостињи. И у
Лазарици. И у Копорину. И у Витовници. И на
многим другим местима.
У Љубостињи су Турци, откривши део
сакривеног блага кнегиње Милице, уништили
живопис трагајући по зидовима за скривеним
благом. Царска круна Лазарева, на жалост, још
увек се налази у Турској. Краљ Петар Први је
веровао да се Лазарева круна налази сахрањен у
Љубостињи у ковчегу у коме је сахрањена
замонашена кнегиња Милица… Карађорђе је
Лазарици поклонио звоно, за звонару, као и
Милош Обреновић : то су Аустријанци у Првом
светском рату опљачакли, и једно од тих звона је
нађено у Неготину у Македонији, међу старим
гвожђем, после Првог свестког рата, хвала Богу!
У Љубостињи нема чесме са водом за
посетиоце!
У Крушевцу, у Лазаревом граду, ухватила
нас је киша. Попео сам се на остатак тврђаве,
као и пре тридесет година, када сам био у гостима
код М.Ђорђевића. Скоро да сам све то заборавио.
Гледао сам у висину, у узидан камен и
чудио се одакле допире мирис чварака. (Из
крушевачке фабрике сапуна!)
Док смо од Трстенике јурили ааутобусом
према Крушевцу, професорка историје
Надица ми је показивала благе брегове на југу, иза
којих живе њени родитељи и брат.
Преноћили смо у Врњачкој Бањи, у
хотелу „Железничар“. Ђаци, ко ђаци – неки су
читаву ноћ пробдели. А из летњих башта је
одјекивала музика. Севдалинке. И друго.
Врњачка Бања је изванредно место у
много чему.
Шетали смо и разгледали све што је
вредно ту.
Утисци се наравно још нису слегли.
Купио сам чабрицу и укусан сир, заједно
са Маријом и Биљаном Пражић. У младости су
ме моји пријатељи, сликари, често позивали у
Бању, међутим, увек су биле неке ствари прече. У
ствари, није било прече ствари од упознавања
свих лица оне друге, непознате, сакривене
Србије….Био бих срећан да могу да купим неко
парче земљишта крај Ибра, изнад Ибра а испод
града Маглича и тамо оснујем Музеј живе традиције
под ведрим небом…
Бог ме је послао и на ово путовање, не
директорка Школе, колеге…
Волео бих да могу да путујем Србијом од
следеће године – друкчије… пешке. Данима, месецима.
Видели смо предиван залазак сунца, по
повратку у Београд. Србија је једно; Београд је
друго; Београд је, ипак, као и планинска Србија,
помислих на Зеленом венцу, велика шума у којој
се брзо сакријеш…Разумео сам добро и заувек
изагробну љубав и мудрост наших краљева и
духовника, камена и борова усамљених на литицама…
(Касно ноћу, у Београду)
М. Л.
____________Извор: ТРЕЋА СРБИЈА, 1-3/ 2002.

 

ЛеЗ 0003557  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s