У ТРАГАЊУ ЗА ЈЕДНОМ ДУБОКОМ И ЈЕДНОСТАВНОМ ПЕСМОМ

Кукуруз куван или печен. Сладак кукуруз.

Пар белих пловака на дрвету које плута. Њихов одраз у води. Није то слика високог водостаја. То је увек нешто друго…

Нисам био слободан, али чезнух за слободом. А када је дошла; када је дошла? Да ли је дошла? Ако је дошла, зашто опет исти? Висок водостај политичке порнографије. Стално је надолазио и још увек надолази. Као катастрофа…Гомиле смећа…Алергичан сам на кратко памћење…

*

БУБАШВАБА

Прво што сам видео, када сам ушао у кухињу, била је она! Има их понекад, као злих слутњи. Послују у мраку…

У  ТРАГАЊУ  ЗА ЈЕДНОМ ДУБОКОМ  И ЈЕДНОСТАВНОМ ПЕСМОМ

Када сам имао двадесет и две године, мислио сам да је то песма коју ћу већ једном написати. Имао сам њен наслов; није био на српском језику, на језику матерњем. Та је песма подсећала на песме које сам слушао у  завичају, оном најужем; она је упила помало од свих мелодија које сам чуо, од мелодија влашких и српских, циганских,  македонских, албанских, грчких, наполитанских. Упила је понешто и од филмске музике коју сам слушао. Почео сам да је пишем у двадесетој уз помоћ летњих ноћи, зрикаваца, уштапа и носталгије. Нема такве песме међу свим песмама које сам временом написао. Као педестогодишњак, нашао сам Нацрт такве једне песме, нацрт пожутео – вршњак моје младости. Када сам највише на њу мислио, она је измицала; иза ње су остајале само месечина и сенке дрвећа на месечини. Када сам сакупљао влашке народне песме Звижда, у селу Српце (преко Пека), на светог Николу, 1971. године, забележио сам једну подужу влашку песму, која ми је поново наметнула снажно осећање дубоке и једноставне песме. Био сам увек неко ко сања о једној немогућој  песми; а такве долазе најређе, можда једном или два или три пута у кратком веку  песниковом? Све што је остало у мени, то је траг о таквој једној  песми. Такве су песме у двадесетом веку написали можда само неколико песника српских, мада нисам сасвим сигуран у то. Рилке и Лорка имају таквих песама. Валери их има. Постоји читав низ примера таквих песама  међу лирским народним песмама које је забележио В. С. Караџић. Нећу их наводити. Нисам написао такву песму (она много кошта!)…

***

Привео сам крају чишћење дечијих соба. Нашао сам многе лешеве минулих година. Не једном ми је долазило да заплачем. Фиоке су биле затрпане сметовима, кроз које сам се пробијао лопатом и метлом.

Чистећи дечије собе, почео сам да чистим и себе изнутра. Долазило ми је да заплачем…Ниједан грех неће остати непознат  Оку Свевидећем.

Знам то, а ипак… маме ме гузови мадона – анђела. Туширањем се човек не може спрати изнутра. У срцу увек чучи наследник најстаријег греха. Чучи као мајмун. Дрема. И чека прилику. Искушења су плодан терен за  грехове…

***

Нађено на буњишту. ДНЕВНИК, Радмило Рафаиловић – Раф, ОКО, Загреб, 7. рујна – 21. рујна 1978, стр. 5 – 8. (Дневник Аничићевог кума)….Музеј Јагелонског универзитета у Кракову. На полеђини фотографије музеја, напомена : Слажем се са Толстојем да су наука и уметност без религиозне основе глупост и зло…

***

Одбачно је много. Мало, уистину. Треба полако и постепено улазити у то Царство Домаћег паука, осмоногог ловца…Сталажама треба помоћи : време је да буду ослобођене чудовишног терета глупости. АРЕТА, Тополска 8, (011) 436 – 348. Агенција за извоз српских књига. ИНТЕРНЕТ књижара, Светогорска 2 (Саша Дракулић)… (Теразије. бр. 16. Први спрат, тј.  Просветину извозну агенцију, заобилазити, јер… има ваљан  разлог…)  Балкан; Београд; привид. Непословност. <Српска посла. >  Треба обријати браду. Толико тога треба учинити. Балкан и Београд неће скоро Ухватити корак са Европом и светом… Јер се овде навике уопште не мењају… Овде се носе изношена одела; дотрајала. Овде се не ради онолико колико би се могло. Још мање се сања онолико колико је човеку дато, а још мање се ради на томе да се снови оставре. Губи се воља; одустаје се; одустају и студенти медицине, коју су сами изабрали да студирају медицину. Одустаје се од напора и тешког, од хватања у коштац са светом…  Свуда се одустаје само, у  уметности, у привреди…

Има одустајања која се могу схватити, разумети. Одбијао сам да се укључим у књижевни живот, на начин на који је то учинила већина мојих вршњака. Чим су се укључили, тј. после једно годину – две, видео сам их, сасвим случајно : пустилили трбухе! Ужирили се. Коначно су се гладна деца могла најести захваљујући својим  писанијама, статусом, поклоњењем државној вери. У уметности не постоји успех; сваки је успех сумњив. Једино се од неуспеха, од великог неуспеха може направити нешто…

***

У ствари, брисао сам паучину, и из једне бележнице  испао је запис, настао још седамдесетих. Прочитао сам га и препустио пламену, јер ватра је најбољи пречишћивач. Писао сам боље, чак и  узгред ( у  бележницама), на хотелским рачунима, али нисам то објављивао… Писао сам боље од многих  који су стекли  <име>.  Не постоји стицање у уметности. Немам обзира, наравно, ни према коме више; зашто бих га имао? Зашто бих га имао према онима који су направили занимљиве  биографије и каријере на  осредњости? Где су сада сви ти уредници, које су постављали комитети, и који су објављивали друге уреднике, оставивши по неку мрвицу простора и за неке друге ауторе, којима свраке нису попиле мозак, али које су временом ипак успели да корумпирају?  Киш није био дисидент. Ћосић то није био никада. Академици – опозиционари су оседлали коња српској несрећи на крају века. ..

ЛеЗ 0003556   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s