ФРАГМЕНТ ИЗ ГИМНАЗИЈСКОГ ПЕРИОДА

(11. 11. 1983. Увече уз кафу, у хладном претсобљу – Булевар АВНОЈ-а 109, прелиставајући  неке старе преписе.Припаљивао сам трећу цигарету.)

Сетио сам се једног фрагмента из прве објављене  књиге. Написао сам тих десетак редака као ученик трећег разреда гимназије.

(… опис  зимске стихије ). – Путовао сам возом од Кучева до Звижда (постаја у суседном влашком селу Љешница). Још док сам силазио из воза, ошинула ме је камџија вејавице. Фијукала је кошава. Влашко село је било завејано. А до суседног, српског, Мишљеновца, низ пругу, пречицом, требало је најмање километар пешачити. Када се воз са два своја крвава полифемска ока изгубио у мећави, био сам једини путник на пустој успутној станици. Кренуо сам низ пругу према Пеку, натукао преко ушију шубару, ишао сам, ишао кроз ковитлац ; звиждала је Кошава, и схватио сам зашто су овом крају његови становници дали име Звижд. Чуо сам и арлаукање вукова у блиској даљини на  бреговима преко Пека. Ишао сам даље тврдоглаво, иако ми се по лицу ледио снег. Ја се нисам плашио неописиве мећаве и арлаукања курјака; бауљао сам кроз снег скоро до појаса, као кроз блато. Ишао сам и ишао све до Љешничке воденице ; чуо сам како реже воденичарови пси. Чуо сам да су се и врата воденице отворила. Прст се пред оком није видео, воденичар је довикнуо на влашком : – Има ли кога?

Ја се нисам одазвао ; мислио сам да наставим даље према железничком мосту.

– Туха! Држ’, кармане!  – узвикнуо је воденичар. И ралегао се пуцањ преломаче.

– Не пуцај! – повикао сам . – Ја сам! Не курјаци!

– Који си ти, бре?

Рекао сам.

– Чији си?

Довикнуо сам.

– Аа, Станков унук! Ајде овамо, бре!

Свратио сам у воденицу.

– Са воза, а? Па који те је враг натерао да по оваквом кијамету путујеш?

Рекао сам.

– Улази, да се огрејеш. До сванућа те не пуштам!…А онда можеш да наставиш.

 

Пећ је горела. На кревету су спавала два мачора, пепељасте боје, као и поњаве.

Воденичар је додао дрва. И у једном котлу у којем је вода већ кључала, сипао је кукурузно брашно.

– Направићу качамак влашки да олижеш прсте. Има овде сира и сланине, белог и црног лука… Станкови си унук, кажеш? Е, Бог да му душу прости, он је увек код мене млео јарму…А отац, где ти је са службом? У Београду?…

 

Припаљујем четврту цигарету, у хладном предсобљу новобеоградског стана моје таште. Хладно је, чини ми се, у предсобљу – хладније него у љешничкој воденици. Чујем, кроз врата, моја жена покушава да нашег двогодишњег сина убеди да поједе виршлу. Болестан је. Шмркће. Изгубио је апетит. Водио сам га тога дана да прими пету, последњу ињекцију. Како је плакао!

Током дана сам се излежавао. Била је недеља…

 

Сећао сам се воденичара из Љешнице, прошлости ; поново сам мислио на бес кошаве једне далеке зимске ноћи, можда почетком 1968. године? Тај воденичар ми је спасио живот, јер да сам наставио даље по вејавици, ако ме не би одувала кошава са железничког моста, дочекали би ме  курјаци на бреговима с ону страну Пека.

Никада га, после тога, не видех. Јер, годину – две, касније  саибије дигоше руке од воденице у  Љешници. Воденичар је тада могао имати око шесдесетак година ; коса му беше боје пепела…

ЛеЗ 0003558  

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s