Гетсиманија

Бодлер је природу доживљавао као окрутну чаробницу, несавладиву супарницу.
Она је искушавала његову чежњу и гордост, као што дуго чекање искушава мене.
Шта остаје иза дугогодишњег оклевања и одлагања?
Иза грешака остају – мрље, крви и  мастила, трагови брисања.
Не могу се избрисати мрље. Мрље савести се никада не могу избрисати – и добро је што је тако…
Нашао сам у овој свесци своје дубоке разлоге да не пишем као већина у овој земљи.
Сви се праве као да су све заборавили, свој живот пре свега, своја дела и недела. Врви од малих и великих прозелита!
Сетио сам се нечега, најневажнијег детаља на свету, раздобља када сам имао око пет – шест година – путањице преко неограђене порте месне цркве према гробљу у Поточићу.
Сећање је нејасно ; није то врбица, нису то ни бокори јасмина, ни мачка, ни пољски миш, ни Фаникин петао, ни врба, ни трешња, већ виноград и по њему – леје лука.
Знао сам пут до нашег малињака у близини гробља, и одлазио сам њиме и враћао се : путањицом покрај месне цркве, путањицом која је понекад била засута, као снегом, опалим цветом белог багрема…
*
Ава, Оче, све је могуће теби ; пронеси чашу ову мимо мене ; али опет не како ја хоћу него како ти.
Тако је говорио Онај чија је жалосна душа до смрти.
И нико није остао крај њега и бдио.
Зар не могоше ни један час пробдети сведоци, ико?
Спавају изгледа – сви, иако је дошао одсудан час , ево, Син Човечији предаје се у руке грешника.
Овај крај је Гетсиманија, овај дом је њен симбол…

ЛеЗ 0003567

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s