МИ ПЕВАМО У ПУСТИЊИ / Данило КИШ

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

 

МИ ПЕВАМО У ПУСТИЊИ[1]

 

1. ПОСЛЕРАТНИ РАЗВИТАК српске прозе видим као споро мицање и болну конвулзију, као случајан и спорадичан блесак неког талента, неке књиге; као лагано мицање и отварање ка Европи, ка свету, у тим случајним и спорадичним блесцима талената; као скривен или несвестан напор појединаца да се одвоје од теорије натурализма, реализма и соцреализма; као наметање једне одређене функције књижевности као јединоважеће теорије, где критичари, задојени прагматичким духом Скерлића, Светозара Марковића, Херцена, Доброљубова или Иполита Тена, још увек проповедају писцима тезу о књижевности као „одразу народног живота“, једнако верујући (заједно с писцима) у исцелитељну, просветитељску и историјску функцију књижевности, а да се дела, срећом, рађају с времена на време, упркос тим теоријама и тој тенденцији. Због те и такве климе, у послератној српској прози још се није развила широка лепеза књижевних проседеа у оквирима прозног жанра, јер појаву књига писаних у модерном проседеу критика сахрањује још у заметку или прихвата као нужно зло, јер тобоже ми немамо право на такав луксуз широких дијапазона на какав има право Европа, јер ми смо још неписмени (као да неписмени могу да читају књиге натуршчика!), па се у име те наше неписмености и заосталости морамо ограничити на тзв. сопствену традицију (по словенској линији, можемо се још ослањати само на Русе). У томе видим једини континуитет, у том упорном трајању и сталном обнављању и афирмисању „натуралне школе“, духа провинције и провинцијског Weltanschauunga. Поборници ове школе и ове традиције (у теорији и у пракси подједнако) понашају се као да смо ми тобоже нешто различито од Европе, као да смо отсечени од европске традиције и да „живимо као првих дана стварања“. Поборници овог необичног мишљена (парафразирам Борхеса), сматрају да тражити европске сижее и европске проседее јесте илузија, заблуда; ми треба да схватимо да смо суштински сами и да се не можемо играти Европејаца. Ја пак мислим оно што мисли Борхес – mutatis mutandis – о аргентиској књижевној традицији, то јест да ми можемо да захватамо све европске теме, „да их захватамо без сујеверја, са дрскошћу која може имати, која већ има, срећне последице“.

Своје властито дело, свој властити пораз, видим у истим оним оквирима (дакле провинцијским), где је оно расло и где му је судбина доделила да расте, као један мали, сепаратни пораз у низу наших пораза, као сталан и доследан покушај да се из те духовне провинције изиђе, митосом, темом и поступком. Своје властито дело (написано и још ненаписано) видим, дакле, као усамљен пораз, који се да или који ће се дати идентификовати као такав, индивидуални стваралачки пораз, а не као пораз једног мита, једне школе, једне естетике или једног погледа на свет.

 

2. Заокупља ме вечни проблем Форме, која би могла можда да учини нешто да се тај судбински и судбоносни пораз учини мање болним и мање бесмисленим, Форме која би могла можда да да нов садржај нашој таштини, Форме која би могла да учини немогуће: да изнесе Дело изван домашаја мрака и таштине, да га пребаци преко Лете. Стога бих желео у својим будућим књигама – ако и саму идеју Дела не поједе рђа сазнања таштине – да изразим (израз из ваше анкете ми се не свиђа) величину људског пораза, којему писац покушава да супротстави свој сопствени мит, своју сопствену Форму, свој сопствени, индивидуални глас, усамљенички, можда без одзива и одјека, али болан и препознатљив.

Идеолошки, економски, филозофски, морални проблеми то су и моји проблеми, све што се догађа у сфери духа – а све то јесте испољавање и гибање хегеловског Weltgeista – код нас и у свету, то су и моји проблеми, моје дилеме, моје несанице, моје за или против, који ми казују из дана у дан, из часа у час, да је моје бављење књижевношћу таштина, да је књижевност, данас и овде (и не само данас и овде) старомодна и узалудна работа, и да се моје биће подваја, да постајем homo duplex, да своје праве страсти живим некако ужасно приватно и изван својих књижевних амбиција (о којима сам малопре говорио), а, с друге стране, и у томе и јесте проблем, слутим да постоји само ова дилема: или се предати актуелном тренутку, публицистици и политици, и дакле престати бити писац, хамлетовско-вертеровски художник, или истрајати, верујући да све то ипак има неког дубљег смисла.

Књижевно дело живи у простору и времену, временом и простором омеђено, одређено, па се, дакле, не може говорити о књижевном делу (уметничком делу уопште) изван тог просторно-временског контекста, јер колико само дело има утицаја на време и простор, толико и они делују на дело повратно, детерминирају га, дају му одређена, каткад врло различита значења. Гледано тако, у овој димензији, књижевно дело, књижевна реч, белетра, некад поседује аутономно естетско значење (ренесанса, на пример), некад делотворну друштвену моћ, а некад, што је мислим случај са данашњом књижевношћу, ни једно ни друго, него живи и вегетира као неки наказни продукт људске егзистенције, одбачено, непотребно, непризнато, непознато, немоћно да кроз Форму досегне своје аутономно и аутохтоно естетичко и етичко значење као дело-по-себи, јер и сам писац захтева од њега да оно буде нешто друго, нешто што оно није и не може бити, или пак оно само жели да се наметне као непосредна друштвена функција, као моћ, али тек тада постаје бесмислено, јер неадекватно, недовољно, неефикасно. Наспрам једног умирућег детета, каже Сартр, Мучнина нема тежине, ни смисла, а Ив Берже, писац који се залаже, за разлику од Сартра, за то фамозно аутономно естетско дело, долази до потпуно истог песимистичког закључка: литература не може у свету и са светом да учини ништа; она не може ништа у било којој области која се граничи са стварношћу. То је, као што се из овога да закључити, проблем и великих литература, а не само наше мале књижевне провинције, али за разлику од Европе, у нашој паланци нема дилема, све је јасно као сунце, треба само сести и описати нашег малог човека, овог овде са улице, насликати га како лоче, како бије жену, како се сналази уз власт или против власти, па ће се тиме све уредити. То се онда зове жива и ангажована књижевност, та неонатуралистичка примитива која пресликава провинцијске нарави и обичаје, свадбе, посела, сахране, убиства, побачаје, а све то тобоже у име ангажованости, просветитељства и неке увек нове књижевне ренесансе, а да се никад ни један од тих наших ангажованика није упитао, ни у једном једином тренутку, коме је потребна та и таква његова „ангажована“ слика нашег „малог човека“, кад је тај мали човек о коме и за кога он тобоже пише не само неписмен (полуписмен и четвртписмен) него још и примитиван, те зазире од сваке књиге. Ниједан, дакле, од тих наших генијалних натуршчика није ни у једном тренутку посумњао у ту своју књижевно-просветитељску работу и у њену сврсисходност (као што је посумњао Сартр под много повољнијим по књигу условима, па је, доследно својој сумњи и гоњен њоме, учинио трагичан и нужан корак и почео да се бори другим, адекватнијим средствима), јер би крајња консеквенца те просветитељске концепције морала бити заиста просветитељска: такав би писац морао (по линији својих прокламованих уверења) или да оде у сеоске учитеље и да описмењава народ или да призна свој пораз и своју бесмисленост. Али он то наравно не чини, јер он верује у своју „ангажованост“, он мисли да својим причама о обичајима и наравима провинције, причама које нико и не чита (као што нико не чита ни било шта друго) врши улогу просветитеља народног, што се пак идентификује са ангажованошћу! А он не би желео ни за живу главу да се његова провинција промени ни за длаку, бар за његова живота, јер она би га тада дезавуисала и он тада не би могао да пресликава своје „ориђинале“, своје „аутентичне типове из народа“.

 

3. Писац, hic et nunc, јесте анахронизам а да није успео ни да се честито домогне свог аутентичног бића; нечитан, непотребан друштву и свету, на терет издавача и културних институција, он покушава да својој егзистенцији да смисла и оправдања, мада слути и зна да јесте оно што јесте: паразит и лудак, каквим га и сматрају[2], јер само лудак може писати књиге при сазнању да му те књиге нико неће читати: „МИ ПЕВАМО У ПУСТИЊИ“ (Сартр). – Када би реаговао на друштвена збивања по линији тог и таквог сазнања он би, дакле, морао бити равнодушан према одлукама политичких форума, јер који то форум може занимати мишљење и став једног друштвеног паразита и лудака, његово „ангажовање на ширем политичком плану!“ Тако би морао да поступа; али писац, упркос свом уверењу да његов глас нико не чује и нико не слуша, не остаје равнодушан ни према једном виду живота, и он ће говорити, писати, потписивати петиције, плакати у провинцијској крчми, као лудак; хоћу да кажем: свестан у сваком тренутку, упркос свему, да је његов глас мање и више од осталих гласова. Јер писац зна, или бар слути, да све то што чини није тако бесмислено као што се другима чини. Књижевност је, као што каже Жан Рикарду[3], у својој двострукој функцији писања и читања, једна од ретких човекових дистинктивних димензија. „Шта, дакле, може Мучнина? Очевидно, ова књига (и многе друге) детерминише, по свом присуству (без обзира о чему говорила), простор у којем је смрт једног детета од исцрпљености – скандал: она даје смисао тој смрти. Без присуства литературе (а реч присуство треба схватити у пуном значењу) смрт једног детета негде у свету не би имала већи значај од смрти неке животиње у кланици.“

Да ли нам ово може дати мало наде и мало смисла?

 

(Данило Киш, Homo poeticus, Свјетлост, Сарајево 1990, 77–83)

 


[1]      Одговор на анкету.

[2]      Стога, због тог сазнања да је паразит, писац најчешће има према врховима политичке структуре однос поданички и полтронски: однос изопћеног.

[3]      Jean Ricardou, Problemes du nouveau roman, Ed. du Seuil, Paris, 1967.

 ЛеЗ 0003566    

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s