ПОЛИГОН (Армагедон…) / Бела Тукадруз

знак препознавања: полигон, армагедон. снимљено у звижду током пролећних поплава 2014.

знак препознавања: полигон, армагедон. снимљено у звижду током пролећних поплава 2014.

Пуста земља?

Потес развалина?

Кога занима све то?

Поглед на југозапад?

Према Мустапићу?

Сам Мустапић?

Жута зона.

Продајем близу Мустапића

виноград, потес „Умка-падина“ површине 12 ари;

њиву, потес „Падина“, површина 20 ари;

њиву, потес „Падина“, површина 12 ари;

тел…

Заборави.

Заборавити много тога.

И те злокобне облаке што се ковитлају и долазе са северозапада

И те огласе, и све друге наде,

И преписку са тим тзв. Безбожником, профил какав сам упознао

У Србији. Апокалипсу. Црвеног „Дошљака“. Планету што се креће смером казаљке на часовнику. И доноси, можда, нови потоп?

Заборави.

 

Заборави и то. Јануар 1972. Јер личи на данашњу пустињу.

Рукопис о судбини, који се завршавао молитвом: Оче мој! Ако ме не може ова чаша мимоићи, Нека буде воља твоја.

Рукопис је био посвећен погрешном човеку, оном што је мислио да ћу постати адвокат у окружном месту, или народни трибун.

Човеку који је манипулисао свим особама са којим је био у ближем додиру.

Кроз очи тога човека није гледало безброј наших предака у мене, већ судбина која се у много чему чинила фаталном, кобном… Заборави стихове и наслове песама из тог одбијеног рукописа, иако и данас говори речима, криковима, оних који су у међувремену, поумирали. Поред Пека, као поред Јордана? Ма, какви!

Као поред неког рукавца Амазона?

 

Заборави овај свет, сувише опседнут собом као узврпољена успаљеница, што нагурао је лажи између оца и сина, човека и човека, човека и жене, између прошлости и садашњости, између познатог и непознатог.

 

Боже, помози! Боже, помози!Боже, помози!

Ослободи ме амбиција и страхова. Страха од смрти.

Ови страхови, неописиви и гнусни, направили су од мене и од Тебе, и толиких других, сотонска страшила, живе вампире, што ходају овом напаћеном земљом под маскама и туђим именима. Удаљују ме од истине, ти ђаволики, тобож побуњени анђели, што не разумеји ни себе ни свет, жртве и жељни жртава, колико пута су били сахрањени живи уверени да је ћутање злато, и ко их је опет и опет оживљавао, те угурсузе и узурпаторе, од којих свет не може бити сигуран ни у ноћима када су у добро осигураним затворима, или лудницама?

Поново читам књигу Ђована Папинија о Сину Божјем, што је улазио у овај свет јашући на магарцу. Народ је волео да слуша речи оног што је долазио у име Господње, али колико је разумео? Онда, касније, сада? А колико су разумели они што су се отпадили од народа?

 

Не могу, ипак, да заборавим то што народ није разумео Исусове речи, мислећи да су грмљавина, говор анђела. Колико ће разумети од свега онога што сам поново открио читајући Папинија, од онога што сам преписивао у Архиву? Или што сам записивао на неким парчићима артије у најстрожем поверењу, као какве шифре?

Ко поверује у све то, што је написано, неће веровати у мене, већ, надам се у онога који ме је послао и који гледа у мене, и оглашава се херпесом на мојој доњој усни. …

   (Касно ноћу записано, 9. марта 1992, поново прочитано 12. августа 2014.)

ЛеЗ 0003565   

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s