Ознаке

*
Обала висока, стрма. Облик срушен
а сачуван у најдубљим сећањима.
Срезао га је кројач са планине.
И они што дижу ниво реке.
Са врха обале је обухватнији
поглед. Вода је у августу
бистрија од суза. Шљунак
испран светлуца (пирит, злато).
Прибодени су кочићима снопови
конопље што се кисели.

Дечак и јата риба гледају се
нетремице. Вилини коњици слећу
на кочиће или прутове раките.
Читав свет, у магновењу,
ускрсава са обалом и обликом
сачуваним у дубини заборава.
Спуштањем нивоа реке
нагрђен је предел, опустошен.
Кроз памћење само, сада, тече
тај рукавац богат рибом,
кркушама, кленовима. И натапа
ливаде и леје, мајчину душицу
и босиљак Вечне Баште…

*
Четвртак, 25. јуна 1997. Пробудивши се негде око
пола седам поподне, сам у стану, сетио сам се
некадашњег изгледа обале Пека, у Белилу,
у Мишљеновцу, воденичне ваде, чији је ниво
воде био издигнут читавих десетак метара
изнад нивоа Пека, дрвене ћуприје преко ваде
и низбрдице према северу која се завршавала
рукавцем, који се одвајао од Пека и текао
старим напуштеним коритом паралелно са
током ваде. Према том рукавцу краве су
низбрдицом трчале подигнутих репова
да се расхладе и одбране од ројева мува
и обада. Вода је у рукавцу, смарагдна, била
хладнија од воде у вади, или у реци – зато што
је текла кроз густе сенке врба, јова, хмеља.
Била је пуна риба, које су бежале испред
крављих ногу, или папака свиња, оваца,
ждребади… Годинама је текао тај рукавац,
све док нису почели рушити воденице,
јазове…

(Б.)

Advertisements