Ознаке

……… Враћа се п љ у с а к с в е т л о с т и, заправо читава бујица. Речно дно је ишпартано траговима шкољки и обасјано као предео у сну. У ту рајску бујност Острва испод Јаза вршњаци су се увлачили као ситне рибице црвених перајаца у чудесни сплет жила п р и о б а л н о г д р в е ћ а.

Пошли су да траже одлутало стадо, и кад су довољно одмакли у прашуму Острва – далеко од погледа радозналих људи – вршњакиња је легла на песак и настављена је игра из салаша. Сенке прутова ракита шарале су обнажени трбух и пол златаст као кукурузна свила.

Врбе су пљуцкале на девичанске птичије бутинице, као дечаков набрекли уд, из кога је први пут поцурео млеч, као икра из риба у време мрешћења…

Он и она, никада не би могли бити, и нису били, КРАЉ И КРАЉИЦА, јер дубочки краљеви и краљице морали су бити НЕВИНИ…*

_________

*  ТО је све записано у једној бележници, после које су дошле друге – многе друге – ко зна колико! У њима има т о л и к о т о г а, свега и свачега (што се мени и не допада, али ја – накнадно прелиставајући све то – немам намеру ништа да поправљам, јер нисам, као ни Бодлер, ПРИСТАЛИЦА БРИСАЊА. Чим се нешто прецрта, изгуби се од изванредног утиска који прати замисао – губи се оно најтананије).

Не могу да се сетим тренутка када сам први пут чуо нешто о Русаљама, али то је морало бити (претпостављам) пре поласка у основну школу. Сећање на то је мутно и налик на магловито свитање, када магла многе ствари изобличује. Не вреди да се напрежем, мутно сећање је врпца која стеже око врата као бодљикаве вреже бундева. Као и човечанство, изгубио сам о с е ћ а њ е в р е м е н а.

Чиме смо га заменили? Историјом. Шта је историја изазвала? Стварање митова.

КРАЉИЦЕ И КРАЉЕВИ дубочки (Русаље), донекле, припадају (као и детињство, дечаштво, породична генеалогија) – митологији. (Ово је можда покушај увода у ту митологију. )

Повежи све ове напомене (евентуални читаоче) на граници лудила са неким епизодама из опуса Маркиза де Сада, или са обредним с а з н а в а њ е м  т а ј н е.

Био је дечак, и чинило му се да његовом погледу ништа не измиче, ни сенка гугутке која у ниско бришућем лету нестаје кроз отворена врата штале. Утрчавао је у шталу и истог часа када би угледао б е л е  з е ч е в е испод ногу гојних крава заборављао је на гугутку.

Гугутка је имала гнездо испод греда, као и ластавице. Претрчавао је двориште и упадао, без куцања, у подрум митског Ујака. Ујна је истрчавала без освртања, а Ујак је (закопчавајући се и доводећи у ред), рекао нешто што је запамтио, али није одмах разумео. Човек је као животиња! Да ли је то извињење затеченог, или нешто сасвим близу истине: да су животиње природније од људи по томе што се паре једном годишње и не знају за осећање стида?

Беше лето (крај четвртог разреда основне школе). Вршњаци – он и она – седе на бедему сеоске ваде, којом тече смарагдно–зелена провидна вода, толико провидна да се могу видети шкољке на дну, њихови трагови. Над водом су висиле гране трешања и вишања, дудова, као у Едему. Овце су пасле по ливади. Клечане торбе, пуне хране за цео дан, лежале су крај ногу вршњака. Она је откидала листиће неке травке и понављала: воли ме – не воли ме, воли ме –не воли ме, воли ме – не воли ме, воли ме...

Кад је упитала – Знаш ли шта је н а ј с л а ђ е на свету? он је одговорио без двоумљења: – Мед! – Не! ! – Ратлук! – Не, не!

Затим је рекла: – Хајдмо у салаш.

На поду беше сено. Он је збуњено трептао у полумраку, док је она  повлачила хаљиницу… – Дођи!

Рекла је још нешто. Очи су му се рашириле кад је поновила: – Клекни!…

Али прво обећај да ником нећеш рећи!

Овце су прегазиле преко речног рукавца и бежећи од подневне оморине прешле на острво и завукле се у густи сплет ракита, врба, јова, хмеља, павити и дивљих ружа.

Касније ће сазнати, КРАЉИЦЕ и КРАЉЕВИ дубочки, будили су из транса (заноса) палу русаљу обредним колом ЗМИЈСКИМ или ПОВРАТНИМ.

Повратним, јер враћа у живот. То силовито ритуално коло налик је на змију, а у њему играју три краљице и три краља. Феноменом дубочких КРАЉИЦА и КРАЉЕВА бавили су се научници, не антрополози и песници. Русаље су део мита, и ове песме о мистеријама су део мита. Песник је наслутио оно што је Пастернакова блиска рођака Олга Фрејденберг утврдила много година пре његовог рођења…

Шта је МИТ? У чему је његов смисао? Олга Фрејденберг пише: „мит је систем метафора и тај систем се гради антикаузално, без узрока и без последица; значење мита се никада не огољава и не постоји само по себи, независно; оно може да се преноси и да постоји, да буде изражено само метафорама. Већ само то лишава мит било какве могућности да буде алегорија или симбол; он није у стању да изрази ништа друго осим себе самога, осим основног значења које му дају метафоре. Централна слика мита је невидљива, али живи у разноврсним облицима метафора ; она се може открити и извући на светлост вештачки ; она постоји и кад је нема, али, појављујући се губи своју суштину“. – Мит и античка књижевност, Београд, Просвета, 1987.

Мит је о р у ђ е песника, и мит је употребљаван. Постојали су многи митови.

Постоји т а ј н а с е м е н а, тајна клице и класа који сазрева. У култу богиње Деметре и њене ћерке Персефоне (Коре=Девојке) настао је заводљив мит (мит о тајни живота и смрти). Мит о Деметри и њеној ћерци, коју граби Плутон, сликовито приказује како су космотворне снаге, тј. богови, ишчезле из човекове душе и утонуле у његову телесност, а елеусинске мистерије показивале су н о в п у т до богова, до вечне суштине човекова ЈА (из студије М. Н. Ђурића, Елеусинске мистерије и њихов значај за етичко држање у светлости дубинске психологије, Летопис МС, јул–август 1985, стр. 84–115).

Људи античких времена, они са хеленског чаробног брега, место израза с м р т користе израз о к р е т а њ е, а место израза у м и р а њ е израз м е њ а њ е ж и в о т а.

Судбина Персефоне је слика природе која се после зиме буди у пролеће. Персефона – првобитна стваралачка снага и непосредно доживљавање те снаге, утонуле у НОЋ ЧОВЕКОВЕ ДУШЕ, У – како кажу – НЕСВЕСНО. МЕЂУТИМ, АКО СЕ ЧОВЕК ОДВОЈИО ОД СВЕЖИВОТА КАО ПОРЕКЛА И ТИМЕ ИЗГУБИО И СВОЈЕ ПРИСНО САЖИВЉАВАЊЕ С ЊИМ, пише Ђурић, ОН ЈЕ ИПАК НОСИО У СЕБИ ТЕ СНАГЕ И МОГАО ИХ ИЗ ДУБИНА, ИЗ НОЋНОГ ДЕЛА СВОЈЕ ДУШЕ, ИЗАЗИВАТИ НА ПОЉЕ ДНЕВНЕ СВЕТЛОСТИ. Празник елеусинских мистерија почињао је приношењем жртава богињи Деметри и Персефони, р и т у а л н и м о ч и ш ћ е њ е м. Варвари и убице нису могли учествовати у п о с в е ћ и в а њ у. Циљ посвећивања је САЗНАВАЊЕ ТАЈНЕ. Главни моменат је био изненадни прелазак из таме у јаку светлост (. . . ЕЛЕУСИНСКА СВЕТЛОСТ. . . )

Постојао је елеусински ЗАКОН ЋУТАЊА ( ко се огреши о тај закон, осуђиван је на смрт). Тај Закон ћутања преселио се у друге староевропске мистеријске религије, философију, православље… У церемонијама балканскога Православља, нарочито у светогорском прослављању Панагије, која је…. само један доцнији облик дохеленске Мајке земље, као и у ритуалу Српских слободних зидара, има ствари које подсећају на ритуал елеусинских мистерија.

Оријашки обред КРАЉИЦА И КРАЉЕВА, или РУСАЉА, који су донели грчки рудари у горњи ток Пека, сачувао је ту скоро двехиљадугодишњу везу Хелена и старинаца. Феноменом дубочких Русаља бавили су се повремено и узгред истраживачи, не доводећи у везу Русаље са елеусинским мистеријама, са тим древним а новим путем до богова, до вечне суштине човекова ЈА.

(Из једне од нових књига Белатукадруза – у припреми)

Advertisements