Ознаке

Integralno objavljivanje ostave iz sela Bare kod Požarevca izazvalo je određene reakcije naše naučne javnosti ( Popović I. 1994). Iako je nalaz bio poznat od 1960. godine on nije bio adekvatno naučno tretiran (Iliri i Dačani, Viminacijum, glavni gard rimske provincije Gornje mezije). Prvu temeljniju analizu medaljona iz Bara izvršio je A Jovanović ( O kultnom medaljonu iz Bara kod Požarevca, Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu XVIII, Beograd 1994. ), čije je tumačenje I. Popović potpuno preuzela.

Analizirajući pojedine predmete iz ove ostave, 1995. godine u Narodnom muzeju u Beogradu, prvi put sam imao priliku da na kratko pogledam deo ostave koji se nalazi u Beogradu i da sagledam ostavu u celini. Deo ostave koji čuva Narodni muzej u Požarevcu pozajmljen je Narodnom muzeju u Beogradu 1992. godine radi naučne obrade, publikovanja  i izlaganja na izložbi „Antičko srebro“ gde je ostala sve do kraja 1998. godine.  Tom prilikom sam egzaktno proverio znatno ranije postavljenu hipotezu da narukvica sa zmijskim glavama  koje u ustima drže šarnire  i medaljon sa četiri biste,  čine jedinstvenu celinu. Pretpostavka se zasnivala na osnovnim elementima logike, da su jedina dva predmeta kojima se ne zna kako su izgledali u celini, upravo narukvica i medaljon. „U ustima zmija nalaze se šarniri, pomoću kojih je bio spojen čeoni deo narukvice  koji nedostaje“ (Popović I. 1994, kat. 15). „Nažalost centralni deo narukvice nedostaje, pa se njen izgled ne može u potpunosti rekonstruisati“(Popović I. 1994, 51). Međutim namena ovog objekta (medaljona) ostaje još uvek nejasna , budući da nam analogni primerci nisu za sada poznati“ (Popović I. 1994, 46.). Hipoteza se ispostavila potpuno tačna, čime je dobijen jedan jedinstven arheološki, umetnički i kulturni spomenik, pronađen u zatvorenoj arheološkoj celini i sigurno datovan novcem , da nije malađi od 81. godine naše ere (Jacanović D. 1996, Glasnik SAD 12, 196.).

Novi arheološki kontekst je sasvim izvesno morao da izazove i novo tumačenje predmeta u celini, i da temeljno preispita ranije postavljene teze zasnovane na „navodna dva razlčita objekta“, od kojih autori ni za jedan nisu znali kako izgleda u celini. Detaljnom analizom mnogih elemenata ove grivne nametnuo se logičan zaključak da narukvica sa medaljonom predstavlja simbolično i sublimisano starobalkansko shvatanje sveta, nastalo na bogatoj autohtonoj osnovi, sa veoma jakim keltskim elementima. (Jacanović D. 1996, Glasnik SAD 12, 196).

Očekivao sam reakcije naučne javnosti koje će doprineti rešavanju problea definisanja i porekla ovog nalaza. Prvo reagovanje nije ispunilo te pretpostavke. Autor monografije o Barama  I. Popović, u okviru veće rasprave Miscellanea Argentea ponovo analizira barsku narukvicu sa medaljonom (Popović I, 1997, Starinar XLVIII, Beograd 1997, 73). Ona je u ovom radu osporila balkansko-podunavsko poreklo ovog nalaza, apriori ga odbacivši, konstatujući da je pogrešno interpretirano i zasnovano na pogrešnim pretpostavkama, tvrdeći da je potpuno spekulativno. Ovakvu diskvalifikaciju nisam očekivao od naučnika kakav je I. Popović. Svaki zaključak u tezi koju smo izneli o ovoj grivni zasnovan je na  čitavom nizu proverljivih i lako dostupnih elemenata. Metodima, koje su u nauci davno prevaziđene, I. Popović pokušava da da nametne ranije postavljeno tumačenje o ovom nalazu. Koliko su ta tumačenja argumentovana  dovoljno je izneti sledeće činjenice. Autor teze da „medaljon – falera“ predstavlja  maloazijsko – sirijsko – egipatski rad, a biste božanstva  koja simbolišu svetilišta, u momentu postavljanja teze nije znao izgled celog predmeta, te logično nije  ni mogao znati njegovu funkciju. A. Jovanović, posle predložene rekonstrukcije konstatuje: „Stiče se utisak da su patere od steatita sa reljefnom dekoracijom u središnjem delu mogle služiti kao matrice za uzradu  ovakvih sličnih falera, mada nedostaju neposredne potvrde za ovakav zaključak… Još se manje može reći o funkciji samog objekta. U formalnom  pogledu to podseća na faleru, ali to nije; pogotovo ne falera koja se dodeljuje za vojničke zasluge. Te su većeg prečnika, imaju naglašeniji oficijelni karakter  i elemente za apliciranje.“ Potpuno je jasno da A. Jovanović iznosi samo jednu mogućnost šta bi medaljon mogao da predstavlja, ni u kom slučaju ne tvrdeći da je to jedino tačno.

I. Popović uporno pokušava da dokaže egipatsko poreklo ovog nalaza, iznoseći čitav niz krajnje dubioznih tvrđenja. Ona izjednačava narukvicu iz Bara sa „narukvicama  sa kasetom za gemu“, su  izvesno slične po konstrukciji ukazuju na zajedničko poreklo  narukvica sa gemom , bez obzira da li se one završavaju zmijskim glavama. “ „Medaljon ima sličnosti sa grupama malih posuda  sa reljefom na dnu sa Bliskog Istoka III-II veka p. n . e. “ Potrebno je zaista oštro oko i oštar um  da se uoči ta „izvesna sličnost koje ima“, a koju autor nigde ne navodi. Tvrditi da tordirane grivne takođe predstavljaju zmije je teško razumeti. Porediti medaljon sa narukvice sa tanjirima i posudama je krajnje neozbiljno.

I. Popović tvrdi da su i narukvice  sa zmijskim glavama  egejskog porekla, da Balkan i Podunavlje za njih ne znaju, zasnivajući tezu na navodnim stavovima M. Garašanina, koji o grivnama sa zmijskim glavama, „tipa Mramorac“ sam kaže: “ Još 1949. godine sa Autarijatima  smo povezali i nalaze tipa Mramorac u donjem Pomoravlju, što je bilo opšteprihvaćeno u arheologiji. Nedavno je ovu interpretaciju osporio  D. Srejović, kome se priključuje i M. Stojić.  Pošto je oblast oko Velike Morave prvobitno pripadala Tribalima, njima  treba i pripisati pomenute nalaze tipa Mramorac. Uprkos logičnosti Srejovićevog argumentisanja, mi i dalje ostajemo pri našem prvobitnom stavu.“ “ Grivne tipa Mramorac  samo su jedan od oblika ove vrste  nakita koji je u gvozdeno doba, približno u isto vreme, bio u upotrebi na širokom  području od Halkidika, preko Makedonije, do centarlnog Balkana i podunavlja.  Postojanje raznih tipova  i njihova regionalna rasprostranjenost  govore o radu više radionica“ (Garašanin M. 298). Očogledno da M. Garašanin ne osporava postojanje radionica za izradu ove vrste nakita  u Pomoravlju i Podunavlju, što I. Popović zanemaruje i neargumentovano grivne tipa Mramorac vezuje za Egeju.

Grivne sa zmijskim glavama  pripadaju autohtonoj balkanskoj osnovi. M. Garašanin razlikuje  nekoliko tipova ove vrste nakita: tip Mramorac, tip Trebenište i tip Duvanli. I. Popović je potpuno zanemarila činjenicu da koncentracija ove vrste nakita u Srbiji nije ništa manja nego u drugim oblastima Balkana.  Do sada je na teritoriji Srbije poznato  sedam lokaliteta sa desetak nalaza: Mramorac, Pećka Banja, Kruševica, Novi Pazar. Na teritoriji Makedonije  najveći broj  ovakvih grivni potiče iz nekropole u Trebeništu. Do sada niko nije osporio  opredeljivanje narukvica sa zmijskim glavama  iz Trebeništa kao „rad lokalnih majstora“ (Mano-Zisi Đ. Katalog nalaza iz nekropole kod Trebeništa, Beograd 1956,  23). Za ovu vrstu nakita LJ. Popović (LJ. Popović , Antička grčka zbirka , Beograd 1994, kat. br. 163 – 179) kaže da pripada domaćim majstorima sa jakim grčkim uticajima. Davanje primata, ništa brojnijim i ništa kvalitetnije izrađenim primercima sa Halkidika nema naučnu osnovu. Osim toga previđa se činjenica da i Halkidik geografski predstavlja deo Balkanskog poluostrva. Narukvice sa zmijskim glavama prisutne su u balkanskim rimskim provincijama tokom cele antike (R J, kat 161, 162; Antička bronza Singidunuma, kat. br. 131-134; Viminacijum).       Provinienciju barske grivne I. Popović vezuje za Egipat i Bliski Istok, odakle je ovaj predmet u Podunavlje stigao preko Grčke i Egeje . Autor tezu bazira  na narukvicama sa kasetom za gemu, koje nemaju ozbiljnijih dodirnih tačaka  sa barskom grivnom.  Tvrditi da tordirana narukvica  predstavlja narukvicu sa zmijskim glavama  je neozbiljno.  Ne može da se shvati misao autora, koji opisujući tordiranu narukvicu  kaže “ telo zmije je naglašeno bez detalja“ što je samo po sebi kontradiktorno.

Dosadašnji proučavaoci grivne iz Bara zanemarili su veoma bitnu činjenicu da su zmijske glave do detalja prikazane realistično, dok su i kod starijih i kod mlađih primeraka  na svim prostorima  one stilizovane.  Zmijske glave iz Bara su sasvim sigurno rađene prema modelu iz prirode. Anatomski verno modelovana glava i deo tela, i do detalja prikazana             krljušt, dozvoljavaju da tačno odredimo o kojoj se vrsti zmije radi. Prema ključu  za određivanje vrsta zmija (M. Radovanović – K. Martino, Zmije balkanskog poluostrva, Institut za ekologiju i biogeografiju SANU, knjiga 1, Beograd 1950, 31) vidimo kod zmije iz Bara rožne krljušti na trbušnoj strani  tela imaju oblik poprečno izduženih štapića i protežu se celom širinom trbuha. Donja ivica oka  potpuno je odvojena  od štapića gornje usne  jednim redom podočnih štapića. To zmiju iz Bara nedvosmisleno određuje u familiju Viperidae, odnosno prave otrovnice. ^eoni štapić se jasno razlikuje po veličini i obliku  od ostalih štapića  na gornjoj površini glave.  Oko sredine tela nalazi se 21 krljušti. To sve zmiju iz bara određuje kao Vipera berus L (šarka).

Zmija Vipera berus L. je zmija srednje veličine, duga do 80 cm, sa razvijenim nadočnim i čeonim štapićima na glavi. Rasprostranjena je „širom cele Evrope i Azije, od Atlantika do Tihog okeana, od 67o do 40o severne geografske širine (M. Radovanović – K. Martino, Zmije balkanskog poluostrva, Institut za ekologiju i biogeografiju SANU, knjiga 1, Beograd 1950, 43).  Šarka se susreće  na prostoru od stožernika do Pirineja, Apenina i juga Srbije (M. B. Gojković – A. Seminc, Prirodopisni atlas I, gmizavci i vodozemci, Beograd 1940, 19).

Navedena analiza i određivanje vrste zmije na narukvici iz Bara kao Vipera berus L, jasno određena zona njene rasprostranjenosti, apsolutno eliminiše maloazijsko-sirijsko-egipatski prostor , kao mesto izrade ove grivne.

Vipera berus L ( šarka) spada u red veoma otrovnih zmija čiji otrov ima jako neurotoksično dejstvo.  Spada u red najpoznatijih i najopasnijih balkanskih zmija. NJeno ime šarka, šargan, šara, šaran, šarena guja, šarna guja, šarovača, šarovita guja, šarovka, šaruga, šarulja, šaruljetina, šaruljica, šaruljić, šarunica, šaruga, šaruja, šaruša, prvenstveno označava zmiju šarene boje (T. Đorđević, Priroda u verovanju, II, 101), karakterističnu po šarama na leđima. Postoji čitav niz indicija da osnova njenog imena šar ima složenije i dublje značenje. Tu bismo na prvom mestu naveli ribu šaran, koja nije ništa „šarenija“ od drugih slatkovodnih riba.  Poreklo njegovog imena možemo dovesti u vezu sa zmijom preko jednog starobalkanskog mita. Veruje se, naročito u Podunavlju, da šaran kada napuni 40 godina, postaje zlatan, dobija krila, izleće iz vode i postaje zmaj. Veza između zmaja i zmije je i u mitološkom i u onomatološkom značenju evidentna. To implicira čvrstu mitološku vezu između šarke – šarana – zmaja i zmije. Da sama „šara“- ornament kod zmije sa barske grivne  ne igra nikakvu ulogu govori podatak da ona nije ni prikazana na narukvici.  Osim toga ova vrsta zmije se u pojedinim krajevima zove  i riđovka, gde vidimo da ta vijugava pruga duž leđa zmije  ne igra neku bitnu ulogu. Zmija se nalazi na početku velikog broja kosmogeneza. Neophodno je naglasiti evidentnu jezičku paralelu između reči zmija-zmaja-zmeja, koje označavaju ovu životinju i reči zemlja – zemja u srpskom jeziku.  Veza između zmije i zemlje  se ogleda u činjenici  na ova životinja nema noge te je na taj način vezana za zemlju, u kojoj živi i u kojoj se krije. Da imenica „šara“ ima dublje značenje govori nam i ime balkanske planine Šare, koja sigurno nije šarena, kao i čitav niz drugih toponima i hidronima (Šarena voda, Šarapin bara) koji nemaju nikakve veze sa bojom i izgledom i redovno imaju jak mitološki kontekst. Sa Šar planine je jedan od najvećih srpskih mitskih junaka Miloš Vojinović. Marko Kraljević jaše na konju „Šarcu“. Reč šar u ruskom i slovenskim jezicima označava loptu, kuglu, klupko. Zmija i ima tu sposobnost da se savije u krug, odnosno da se sklupča.

Simbolika zmije na širokom prostoru je višeznačna.  U Rječniku simbola  njoj je posvećeno najviše prostora. T. Đorđević u knjizi „Priroda u verovanju II“ ovoj životinji posvećuje 87 strana.  Zmija  je čuvarica kuće, polja, zakopanog blaga i celog sveta. Za naše razmatranje zmija sa barske grivne važno je da su one izrađene od srebra i samim tim su bele boje. Bela zmija u prirodi ne postoji.  U mitologiji Evrope ona je itekako prisutna.  T. Đorđević navodi za zmiju bele boje sledeća imena: bela, belka, belica, bela zmija, bela kača.  U češkoj je kućna zmija bela. U Brodu na Kupi kažu da u imeli na leskama živi bela zmija, koja kada se skuva u vodi i voda popije, razume se nemušti jezik ( T. Đorđević, 171).  Slično verovanje je zabeleženo u Prijedoru i Varešu.  Kod nas, kao i u Tirolu, ^eškoj, Austriji, Škotskoj i Nemačkoj, moć znanja nemuštog jezika daje bela zmija ( T. Đorđević, 177).

Navedena analiza ukazuje da je na grivni iz bara realistično prikazana zmija šarka, čiji je areal rasprostranjenosti ograničen na evroazijski prostor, severno od 40. paralele.  Rasprostranjenost legende i verovanja o beloj zmiji podudara se sa teritorijom Kelta na evropskom prostoru. To daje realnu osnovu za povezivanje grivne iz Bara sa keltskim kulturnim krugom.

U analizi grivne  iz Bara je potpuno je zanemaren ornament koji se nalazi na obodu recipijenta. On je urađen tehnikom iskucavanja u obliku dvostruke cik-cak linije.Ovakav ornament je po obliku i tehnici izrade potpuno analogan  ornamentu na telu srebrnog srebrnog torkvesa iz južne Nemačke, koji je datovan u II vek stare ere i čiji se krajevi završavaju u obliku realističnih glava bikova (B. Cunliffe, Die Kelten, Lausanne-Schnjeiz, 1980, 47). Ovakva ornamentalna tehnika i motiv, teško se mogu dovesti u vezu sa egejsko-mediteranskim kulturnim krugom. NJeno prisustvo u široj zoni Podunavlja javlja se kako na metalnom nakitu, tako i na keramičkim posudama tokom mlađeg gvozdenog doba i u prvim decenijama rimske vladavine.

Ključni argument za sirijsko-egipatsku provinijenciju grivne iz Bara  za autore je medaljon sa četiri biste, koji je sa tri masivne nitne pričvršćen na dno recipijenta.  Autori svoje analize baziraju prvenstveno  na rasporedu bista, odnosno na značenju leve i desne strane. Tom prilikom je napravljena gruba materijalna greška koja se teško može objasniti. Oba autora i u kataloškom delu i u analizi, opisujući levu stranu medaljona  govore o desnoj i obrnuto (I. Popović 1994, kat. 36; A. Jovanović). Neshvatljivo je povezivanje medaljona sa bistama  sa sirijsko-egipatskim prostorom, na kome i po samim autorima nema sličnih predstava. Ne postoji arheološki dokaz, odnosno arheološki spomenik, na kome su na jednom mestu prikazani: Zevs/Jupiter, Amon/Zevs/Jupiter, sirijski Apolon ili Baalshamin/Jupiter/Apolon  i Helije/Apolon. Sve analogije koje autori navode  svode se na izjednačavanje najviše tri božanstva, dok ih na medaljonu iz Bara očigledno ima četiri. Teško je argumentovati tvrđenje da četiri biste simbolišu četiri sirijsko-egipatska svetilišta.  ^ini nam se da su ovde zamenjene teze. Nema primera da neko božanstvo simboliše hram,  već određeni hram može simbolizovati određeno božanstvo. U svim religijama je primarno božanstvo, a hram je samo mesto njegove manifestacije na zemlji.

Idetifikaciju božanstva u donjem desnom uglu I. Popović i A. Jovanović su izvršili na osnovu orla, te je zaključeno da se radi o Zevsu-Jupiteru. Potpuno je prenebregnuta činjenica  na koju smo ukazali, da je orao prikazan  u letu, široko raširenih i na gore povijenih krila, kojima potpuno obuhvata bistu. Očigledno je da donji desni deo mealjona predstavlja jedinstvenu kompoziciju, na kojoj orao u visokom letu uznosi na nebo bistu bradatog božanstva  obnaženih grudi, sa prebačenom tkaninom preko levog ramena. Nije nam poznata bista Zevsa ili Jupitera ovakve kompozicijske sheme. Orao jeste simbol Zevsa i Jupitera, ali se on u grčkoj i rimskoj likovnoj umetnosti sasvim drugačije ikonografski predstavlja.  Orao je prvenstveno nebeski i solarni simbol na veoma širokom prostoru. On je sunčeva ptica, ptica svetlosti i kralj ptica. Na balkansko-karpatsko-panonskom prostoru veruje se da orao predvodi oblake (T. Đorđević, Priroda II, 45). Direktna veza između orla i Sunca vidi se i u kalendarskim pesmama „Marko  Kraljević i orao“ i „Marko Kraljević i soko“, u kojima Marko personifikuje samo Sunce, dok mu je orao ili soko najveći prijatelj i redovni pratilac.

Bista bradatog božanstva sa ovnovskim rogovima na glavi koja se nalazi u gornjem desnom uglu, ima obnažene grudi sa prebačenom tkaninom preko levog ramena. Samo na osnovu ovnovskih rogova na glavi ovo božanstvo je identifikovano kao Amon-Zevs/Jupiter. Bez ulaženja u simboliku ovna u evropskim mitologijama, ovakva identifikacija božanstva sa ovnovskim rogovima je krajnje formalna. Ovan je duboko mitološka životinja balkansko- karpatsko-panonskog prostora.Žrtveni ovan je obavezno bele boje. U istočni ćošak temelja se uziljuje glava ovna, da bi kuća bila jaka. U Levču se priča da da su vojnici, pošto su razapeli Hrista zaklali ovna i petla, pa su ovna natakli na ražanj i pripekli, a petla pristavili u lonac govoreći: „Kad ovaj ovan zableji i petao zapeva, onda Hristos oživeo“. Nije prošlo mnogo vremena to se desi i Hristos voskrese (Đorđević T. Priroda II, 190). Za ovakvo razmatranje je bitna, iako u velikoj meri demitologizovana, srpska narodna pripovetka „Zlatoruni ovan“. Osnovni mitologem ove pripovetke je da zlatoruni ovan ubija oca glavnog junaka.  Glavni junak uz božiju pomoć ubija zlatorunog ovna i pribavlja zlatno runo. Ono mu stvara čitav niz teškoća, koju on uz pomoć dobre vile uspešno rešava.  Zadnju, najveću prepreku, rešava uz pomoć šarana, orla i goluba, koji su očigledna manifestacija božanske moći vile. Ova mitska priča je u velikom broju elemenata podudarna sa starogrčkim mitom o Argonautima.  Zlatno ovnujsko runo simboliše svetlost, prosvetljenje i znanje. Ono daje veličinu sunčeve simolike ovnu, koji predstavlja stvaralačku snagu fizičke i duhovne prirode (Rječnik simbola, s.v. zlato). Galo – rimski Merkur prikazuje se kao mladić sa petosom, krilatim sandalama, kesom sa novcem, kaducejem i ovnom, petlom i kornjačom pored nogu, ali često i sa odlikama starog keltskog boga: sa bradom, u tunici, sa tri ili četiri glave  i zmijom sa ovnujskim rogovima (Gerasimov T. 1960.   , Leksikon religija i mitova, s. v. keltska religija).

Bradato božanstvo u gornjem levom uglu je jedino bez brade i jedino je potpuno obučeno u bogato naboranu haljinu sa dve kružne fibule na ramenima. Fibule su ukrašene koncentričnim krugovima. Oko glave se nalazi zrakasta sunčeva kruna. A. Jovanović i I. Popović su ovo božanstvo identifikovali kao Helije – Apolon.

Bista bradatog božanstva u donjem levom uglu ima obnažene grudi i preko levog ramena prebačenu tkaninu. Ispod biste se nalazi krilata životinja, sa na dole povijenim krilima, sa na dole povijenim kljunom i krestom na glavi.  Životinja se nalazi na nekakvoj amorfnoj masi.  Desnom nogom potpuno poklapa kolut podeljen na četiri segmenta. Ovu životinju su A. Jovanović i I. Popović identifikovali kao grifona, i na osnovu toga božanstvo opredelili kao sirijskog Apolona ili Baalshamin / Jupiter- Apolona. Identifikacijom na prvi pogled prihvatili smo identifikaciju životinje kao grifona (Jacanović D. 1996). Pažljivijim posmatranjem ustanovili smo da to ne mora biti tačno. Prikazana životinja očigledno ima krestu na glavi, a ne uši. Aposolutno nema elemenata da prikazana životinja ima četiri noge nego dve, te je sasvim izvesno možemo identifikovati kao petla. U Bosni veruju da na nebu ima beli petao, pa kad on zapeva svi ga petlovi čuju i moraju mu se odazvati, jer je on njihov kralj.  Određivanje doba dana , odnosno noći, prema petlovima je opšte rašireno na Balkanu.Petlova crvena kresta suštinski se po obliku može izjednačiti sa solarnom, zrakastom krunom. Rimljani su istom rečju gallus označavali i petla i Gale-Kelte. Predstava petla se nalazi na keltskom novcu, a javlja se i kao atribut božanstva identifikovanog u rimskoj interpretaciji kao Merkur. Ovo su samo neki elementi koji ukazuju na duboku mitološku vezu između petla i Kelta i daju mogućnost identifikacije božanstva u donjem levom uglu kao keltskog.

Izneta analiza potkrepljuje tezu da četiri božanstva na medaljonu predstavljaju četiri vida boga Sunca, personifikovanog kroz četiri godišnja doba.  Bista u gornjem levom delu predstavlja mlado, novorođeno Sunce zimskog solsticija. To božanstvo je jedino potpuno obučeno i na ramenima ima dve kružne fibule ukrašene koncentričnim krugovima. Ovakav oblik nakita je široko rasprostranjen na centralnoevropskom prostoru tokom gvozdenog doba , kao i u prvim vekovima rimske dominacije. Zrakasta kruna, odnosno tačnije rečeno dvanaest sunčevih zraka simbolišu dvanaest meseci u godini i nedvosmisleno ukazuju da bista predstavlja samo Sunce. Potvrdu za balkansko-karpatsko-panonsku  identifikaciju ovog božanstva imamo i u stihovima kalendarsko – kosmološke pesme „^etiri uskoka“:

„Jedan junak lica devojačka,

Ne imade brade ni brkova,

Već mu perčin pokriva ramena.“

U pesmi ovaj junak predstavlja antropomorfizirano Sunce zimskog solsticija. Opis tog junaka se do detalja poklapa sa izgledom božanstva u gornjem levom uglu na medaljonu. Bista u gornjem desnom uglu, sa ovnovskim rogovima na glavi predstavlja novi vid, odnosno novu fazu Sunca u vreme prolećnog ekvinocija, kada se Sunce i nalazi u sazvežđu ovna. Božanstvo u donjem desnom segmentu, kog orao na krilima uznosi na nebo, simboliše Sunce u vreme letnjeg solsticija, kada ono dostiže najvišu tačku. Božanstvo u donjem levom uglu, sa petlom koji se jednom nogom oslanja na kolut, simboliše Sunce jesenjeg ekvinocija.

Prilikom naučne obrade grivne sa medaljonom iz Bara, u velikoj meri je zapostavljena naučna metodologija arheoloških istraživanja. Skoro je potpuno zanemarena činjenica da grivna sa svim svojim sastavnim elementima i detaljima predstavlja jedinstvenu arheološku celinu, odnosno „zatvoren arheološki nalaz datovan “ terminus post ljvem non“ u 81. godinu naše ere. Stoga iznošenje parcijalnih analogija pojedinih detalja II – III veka, nema bitnijeg naučnog značaja. Ne može nešto što je nekoliko vekova mlađe da bude primarno po ideji u odnosu  na ono što je starije.  Autor I. Popović je potpuno prenebregla sopstvene, ranije iznete zaključke (Popović. I.  1994, 25) „U prvim vekovima rimske dominacije srebrni nakit je u balkanskom regionu veoma brojan, dok u drugim delovima Carstva skoro sasvim nedostaje. Ova činjenica mora se povezati sa značajnom produkcijom ukrasa od srebra još u predrimskom periodu, koja se na ovom području zadržala sve do III veka. Brojni pojedinačni nalazi i ostave srebrnog nakita iz ovog vremena svedoče da je na celom balkansko-podunavskom području u lokalnoj proizvodnji važnu ulogu igrala autohtona komponenta, proizašla iz tradicije latenske kulturekoja je u svojim manifestacijama  podrazumevala mnoge opšteprihvaćene elemente, zajedničke na ovom prostoru za ilirski, dački, trački i keltski supstrat“.

U zaključnim razmatranjima  problema ostave iz Bara I. Popović kaže: „Ostava iz Bara sadrži srebrni nakit, kultne predmete i novac, čiji najmlađi primerak, Domicijanov denar sa kraja 81. ili 87 godine, određuje terminus post ljvem za pohranjivanje ovog blaga, smeštajući ga u nemirno vreme Domicijanovih sukoba sa Dačanima tokom 9. decenije I veka. Karakter nalaza određen je nakitom tzv. dačkog stila, torkvesima sa različito završenim krajevima, narukvicama sa prevučenim i spiralno namotanim krajevima, privescima u obliku sekira i rombova i spiralnim prstenom  sa završecima u obliku zmijskih glava. , što su forme koje su u velikom broju zastupljene  na preko pedeset zatvorenih nalaza iz Rumunije, datovanih u I vek pre n. e. Nakit iz dačkih ostava je specifičan, mada je nastao kroz simbiozu autohtonih elemenata sa jakim helenističkim uticajima sa crnomorske obale, ali i sa kulturnim impulsima iz ilirskog i keltskog kulturnog kruga. Sve ove osobine uočljive su i na ukrasima iz Bara koji naročito dobro potvrđuju značaj crnomorskih uticaja, pogotovo onih iz Olbije, budući da narukvica na šarnir, sa zmijskim glavama na krajevima obruča, i alke sa čeonim delom rešenim u obliku Heraklovog čvora, predstavljaju forme karakteristične za helenističko zlatarstvo“ (Popović I. Borić-Brešković B. 1994, 61-62).

Smatramo da je neopravdano i neargumentovano dat preveliki značaj helenističkim zlatarskim ce ntrima, iz nekoliko razloga.

Prvo, nije objašnjeno kako tih istih helenističkih uticaja na produkciju srebra nema u drugim rimskim provincijama tokom I veka naše ere. Dok je srebrni nakit na balkansko – karpatskom prostoru veoma brojan u tom periodu, njega u drugim delovima Carstva skoro da nema. Ta činjenica se može objasniti veoma jakom produkcijom  srebra na ovom prostoru u predrimskom periodu, kako je autor i sam ranije pretpostavio.

Drugo, nije objašnjeno kojim putem su helenistički uticaji stigli na balkansko-karpatsko-podunavski prostor.  Zona dačkih srebrnih ostava je geografski jasno ograničena na centralni i južni deo karpatskog luka, sa srpskim Podunavljem i Banatom. Između ove zone  i ušća Dunava i Crnomorske obale je prostor širine preko 300 kilometara, na kome nema nalaza ove vrste   (I. Popović. Bare, Sl. 14).

Treće, koncentracija dačkih srebrnih ostava na centralno karpatskom prostoru ne može se objasniti velikim rimskim vojnim operacijama, jer one nisu niti istorijski potvrđene, niti se mogu pretpostaviti tokom devete decenije prvog veka u dubini dačke teritorije.

Četvrto, definisanje barske grivne sa medanjonom kao dona militaria, odnosno kao rimski vojnički dar-odlikovanje nekom plemenskom vođi, još više zapetljava ceo problem. Ovakva pretpostavka nema osnove u vreme sukoba Dačana i rimljana  na Dunavu, jer ti sukobi nisu prestajali sve do konačnog pokoravanja i osvajanja Dakije u vreme Trajana.

Peto, u istorijskoj interpretaciji grivne iz Bara preveliki značaj je dat legiji VI Ferrata, koja je iz Sirije, pod komandom Mucijana, prefekta Egipta, stigla u Meziju, a potpuno je zanemaren značaj legija V Aludae, III Galorum, V Hispanorum, I Italicae, VII Claudiae i drugih. Nema naučne osnove bezrezervna tvrdnja da je grivnu sa medaljonom u Podunavlje doneo legionar legije VI Ferata. Da ju je i doneo, zašto bi jedan ovakav kultni predmet doneo u Podunavlje i „poklanjao nekom plemenskom vođi“, a još manje zašto bi ga sam zakopavao u bespućima severnog Balkana, posle više od hiljadu pređenih kilometara?

Šesto, definisanje barske grivne sa medaljonom kao isključiv helenistički, sirijsko-egipatski rad, ne može se na ovom prostoru potkrepiti drugim arheološkim materijalom: nakit, fibule, keramika i slično. Arheološki materijal nedvosmisleno ukazuje na veoma jaku autohtonu komponentu  tokom celog prvog veka naše ere (Spasić D. 1997, 43.), u čijem smo kulturnom krugu i pokušali da definišemo ovaj nalaz.

Prisutnost orijentalno-helenističkih uticaja ima dugu tradiciju u praistoriji i protoistoriji Balkana.  Tu tradiciju je nemoguće prenebregnuti i na nju smo u radu ukazali. Helenistička tradicija ne daje osnovu za tvrdnju da grivna sa medaljonom ne može biti proizvod lokalne radionice, odnosno autohtonog kulturnog kruga. Starobalkansko stanovništvo je od helenističkog sveta preuzelo samo formu, dok je idejna suština ostala autohtona (D. Jacanović  1996, 166.).  Povel, pozivajući se na Jakobstala (P. Jacobsthal, Early Celtic Art) tvrdi da Kelti „bistri i aktivni, oni sada preobražavaju ono što je nekada bila samo trgovina u živi izvor umetničke inspiracije“ (T. G. E. Ponjel, 185).

 

Bibliografija:

 

Antička bronza  1997.  Antička bronza Singidunuma, Beograd 1997.

Antičko srebro 1994.   Antičko srebro u Srbiji, Beograd 1994.

Viminacijum-katalog 1980.       Viminacijum-glavni gard rimske provincije       Gornje Mezije, Beograd 1980.

Garašanin M. 298.

Gerasimov T. 1960.                  Keltski kultovi figuri ot Blgari, Izvestija na   Arheologičeski institut XXIII, Sofija 1960.

Gojković M. B. – Seminc A, Prirodopisni atlas I, gmizavci i vodozemci,    Beograd 1940.

Đorđević T,      Priroda u verovanju I,

Đorđević T.                  Priroda u verovanju II

Iliri i Dačani-katalog 1971.        Iliri i Dačani Beograd 1971.

Jacobsthal P.                Early Celtic Art)

Jacanović D, 1996.       Narukvica sa medaljonom iz ostave Bare, Glasnik SAD 12,     Beograd 1996.

Jovanović A, 1994.      O kultnom medaljonu iz Bara kod Požarevca, Zbornik      Filozofskog fakulteta u Beogradu XVIII, Beograd 1994.

Mano-Zisi Đ. 1956.      Katalog nalaza iz nekropole kod Trebeništa, Beograd 1956.

 Petrović R.      2000    Još nešto o medaljonu (narukvici ?) iz Bara,    Viminacium 11, Požarevac 2000.

Popović I. 1994.          Autohtone i helenističke tradicije na rimskom nakitu       I – III veka, u Antičko srebro u Srbiji, Beograd 1994.

Popović I. 1994.          Produkcija srebra u periodu ranog Carstva, u Antičko     srebro u Srbiji, Beograd 1994.

Popović I –  Borić-Brešković B. 1994. Ostava iz Bara, Beograd 1994.

Popović I, 1997,          Miscellanea Argentea, Starinar XLVIII, Beograd 1997.

Popović LJ. 1994.        Antička grčka zbirka , Beograd 1994.

Ponjel T. G. E.,            Umetnost praistorije, prevod Z. Letica, Beograd

Radovanović M. – Martino K. 1950. Zmije balkanskog poluostrva, Institut za   ekologiju i biogeografiju SANU, knjiga 1, Beograd 1950.

Chevalier J. Gheerbrant A. 1987.          Rječnik simbola, Zagreb 1987.

R J, kat 161, 162;

Spasić D. 1997.           Prilog proučavanju tradicije Skordiska u Viminacijumu,     Glasnik SAD 13, Beograd 1997.

Cermanović-Kuzmanović A. Srejović D. 1992.Leksikon religija i mitova, s. v. keltska religija

Cunliffe B. 1980.          Die Kelten, Lausanne-Schnjeiz, 1980.

Advertisements