Indeks LUKS

“…Ум је прецењен. Ум рађа безумље, сујету. Писци пре мене, и писци које сам познавао, желели су да буду умни, модерни, успешни, себични.
Истоваривали су из својих умова товаре тамне који су се звали
лепим именима и овако и онако, али који су у својој бити само сеновите слике и сећања на оно што је чуо, видео, мирисао, окушао, додирнуо, што је све отишло у прошлост, изменило се, онаказило, распало, умрло. Дуго сам се питао и тражио одговор: Зашто једном не сахрани мртве и не остави их мртвима, и не бежи, него стоји као гробље, по коме сени мртвих играју, које чекају нове мртваце? Када сам то схватио, било је могуће усудити се и започети писање Опуса, али не више као писци старе школе, као Балзак!
Илузије су опојне, 95% писаца 20. века, па и наших, па и они
највећи, проживели су век у илузијама. Одгајени су на фармама нојева. Ми и немамо књижевних величана, бардова, ми смо смислили величине и химере, јер смо мали народ и мала култура, наше величине су локалне; вишњи Јерусалим наше модерне уметности никад није ни постојао, тј. његове кулисе су се претвориле и претварају се неизбежно у царство мртвих и усметлиште светско… Али, то је тема за један други разговор…”


– Ове речи могле су се  прочитати на Вебу ЗАВЕТИНА, фајл
“Индекс лукс”... Не чини ли вам се да су претеране? У 20. веку живи
и Ракић, и Дучић, Растко Петровић, Винавер, Црњански (да наведемо
нека од имена песника који су имали унутрашњи живот и створили
опусе); могу ли се се они доводити у питање?…
* Исидора Секулић, која бејаше пример полиграфа, записала
је поводом “силуете Ракића песника” и ово: “ Човек је слојевит, не
постоји кроз један дар и један позив” (предговор ПЕСМАМА Ракића из
1952, стр. 13).
Секулићева из овог става изводи следећу тврдњу, позивајући се на “Гетеово учење” , да је Ракић баш “дословце испунио: да и велики човек треба да живи као обичан човек”.
Секулићева скаче себи у уста, већ у следећој реченици. Ништа зато,
Секулићевој је стало 1952. године да евентуалне читаоце Ракићевих
песама убеди како је довољно то што је Ракић “написао само једну
књигу песама. Није био ни искључиво заљубљен у своју поезију, ни роб
њен. Јер ни песма не може све да обухвати, и да изрази целога човека.
(…) Ракић је ентузиастички волео песму, али после песме , у њему је
остајала још обимна личност других домена. Сигурно на штету његове песничке фигуре, Ракић није могао да у лирику метне сав свој задатак, све своје биће, нити да верује да се то може”  (стр. 13 – 14).
И. Секулић тврди да је највиша победа и највиши дар : УНУТРАШЊИ ЖИВОТ. “Ракић је имао пун унутрашњи живот – пише Секулићева. -Нема га сваки песник. Унутрашњи живот, то је читав један свет, и у том свету она драгоцена скривена егзистенција којом је човек јачи и виши од свега у спољашњем свету. Апсолутно од свега. Јачи и виши и од свог уметничког дела. Уметничко дело, избачено у свет, начини човека зависним од множине ствари и околности; уметник почиње да се види како га свет види: или се понесе, или се поништи.
Унутрашњи живот једини даје човеку потпуну самосталност, пружа му у свима животним приликама довољност у њему самоме. (…) Ракићева самосталност, између другога, била је да има само једну књигу. А људи, час по, па запињу за Ракићеву једну збирку песама. Изволте, тргните, оцепите од Ракића и ту једну збирку песама! И онда погледајте. Ракићеве светле очи говоре: Кад бисте знали што не знате. Кад бисте слутили шта ми још остаје. Није човек ни сав ни највиши у збирци песама!… Људима за вољу је јаки и супериорни, наравно и иронични Ракић отштампао стих : да је тако много обећавао, а тако мало дао. Он сам, у своме унутрашњем животу, таквом каквом, знао је јасно, чврсто, без колебања, да је једна његова књига доста. Песник је са својом поезијом изашао у спољашњи свет, а онда се вратио у унутрашњи живот…” (стр. 9-10).

Секулићева завршава свој предговор дирљивим и тачним речима: “…Ракић је остао тихорек, узео сасвим мало места за себе и за
своју поезију” (стр. 30).Између разноврсних издања, Исидора Секулић је
препоручивала као “добра мала, џепна издања са сведеним бројем песама, избор најбољега од најбољега. Не може човек увек десетину најмилијих “својих” песама тражити међу стотином, превртати листове унапред, унатраг, или крхати углове страница да бисмо лакше нашли што тражимо. Ракића треба издати и у џепном издању, укусном, у чврсто а лако повезаној књижици. Мушкарци имају један сталан џеп на прсима, тачно над срцем; а жене, по правилу, имају у торбици у стару намирисану марамицу увијене кожне коричице од бившег календара, од бивше бележнице. Ту треба сместити Ракићеву збирку, ту сакрити Ракића. То би било, по његовом укусу,дружење с њим, сећање на њега, познавање образаца свих родова његове поезије” (стр. 30- 31).

То што пише Секулићева о малом џепном издању, мени је блиско донекле. Никада се нисам бавио статистиком, – колико сам написао и објавио песама? Стварно, колико је тога објављено? Много? (…)

Бодлер је био видовит песник. Тврдио је да ће свет скончати. “Једини разлог због којега би он још могао да траје јесте његово постојање. А тај је разлог слаб у поређењу са свим оним разлозима који говоре супротно, посебно с овим: – шта одсад има свет да чини под овом капом небеском?…”

Предвидео је: “Механика ће нас утоликој мери американизовати, прогрес ће у нама у толикој мери закржљати свако духовно својство, да ниједна крвава сања, ниједно светогрђе или противприродност утописта неће моћи да се пореде са њеним позитивним резултатима. Од сваког човека који мисли тражим да ми покаже шта још остаје од живота. Што се тиче религије, мислим да је о њој узалудно говорити и тражити њене бедне остатке, јер излагати се труду да се пориче Бог једини је још скандал у сличним предметима. Својина је силовито нестала са укидањем права старијег наследника; али ће доћи време када ће човечанство, попут неког осветничког људождера, истргнути из руку и последњи комад онима који верују да су легитимно наследили револуцију…”
Проклети видовњак, Бодлер је ( по речима Данила Киша) стварао поезију која је за њега била “истовремено етика, религија и естетика”… Дужност песника није да “слика свет, јер реализам је таштина…, нити треба да га објашњава, јер песник је Бог и Сатана истовремено, демијург, његов једини циљ и начин јесте Лепота као таква, лепота која се равна са богом, лепота која кроз појавности свакодневнога света досеже до платоновских праузора, која кроз контемплацију и екстазу домашује натприродно и супранатурално…”

Упоредите Ракића са Бодлером. (Ако је истина да су и један и други сањали да напишу једну савршену песничку књигу?) Прва моја права
лектира беху сонети С. Т. и један избор препеваних песама Бодлера.
Уочио сам већ у првим разредима гимназије нешто заједничко за оба
песника: вечну непризнатост.Ни Бодлер ни С. Т. нису били
богомдани песници, већ судбински (Кишов израз). Под утицајем оба
песника, нашао сам наслов за своју прву написану (а изгубљену)
књигу песама “Покисло цвеће”. Није ми била амбиција да створим
једну књигу поетске квитесенције (као Бодлер “Цвеће зла”, или Ракић
већину својих песама). Већ да се приближим – химерама. Виђао сам
у детињству цигане на путу – Цигане из Комше- али ме је истоимена
Бодлерова песма о д б и ј а л а ; и требало је да прођу године, па да
схватим и зашто (Бодлер ју је писао према једној старој гравури,
хладно и без полета)… Поезија је била замрачена, тих година и
касније, а лажљива модерност тако раширена, да једино ако се поезија
воли може се познати (као уосталом и истина)…

Шта је истина? Видите да свако ваше питање садржи мноштво прећутних; и ја сам изабрао да макар дотакнем одговоре на нека од њих. Да би слио креативно и конструктивно, песнику је потребно време, учење, искуство, асимилација толико много ствари, да би то могло бити, чак, тема једне посебне књиге. Млад песник лута, као што сви лутају у животу. Паскал је дивно запазио да је “тим опасније што свак иде за једном истином; њихова грешка није што иду за једном лажном ствари, него што не иду (и) за другом истином”
Током средње школе стекао сам два пријатеља, који су имали књижевних склоности, али поседоваху и извесну дозу самољубља.
Један од њих ми беше даљи рођак;већ је имао преко стотину написаних песама, углавном писаних под разноразним (помодним ) утицајима; највише под утицајем окаснелих имажиниста. Покушавао је да пише и прозу, под утицајем Лотреамона; доносио је своје радове да читам; хтео је да чује мишљење о својим покушајима. Био сам неколико година млађи, и не баш најпогоднија особа за процену. Други – страсни читалац Монтења и Паскала, читао ми је понекад своје белешке, парадоксе, не тражећи мишљење.Није један од њих био анђео а други животиња,не. На крају су ме, временом, нажалост, издали. Али, прво су издали себе. Постали су несрећни људи, јер они који су желели да постану анђели, постали су – животиње…

Киш пише :” Амбициозни млади Бодлер схватио је да је поезија романтизма са Игоом достигла своју кулминацију и да су за нове
песнике, за оне који тек долазе, остале још само коске са богате,
дионизијске трпезе романтичара. Али он је био свестан и тога да
романтичарска поезија није само поетика, него да је она још и систем
мишљења, религиозна и политичка институција, њихов крајњи производ, и да супроставити се романтичарима значи сукобити се са друштвом у целини, са друштвеним устројством, и институцијама. Ето примера доследности, ето кључа за многе противуречности Бодлерове: његов живот, његов дендизам, његов сукоб са светом, једнако као и његова поезија и отпори које је она изазвала, биће заправо борба против устројства једног света и једног начина мишљења, борба за нове вредности и нов дух. Ако је успео да привуче толике песнике и да изврши толике утицаје, онда се то може објаснити управо овом чињеницом: он је био тај који је први осетио дух новог времена и нове поезије, он је био тај који је почео да руши старе вредности, а у име нових, тек слућених, он је био тај који је први наслутио и изразио распад свих вредности, друштвених и духовних, у њиховој дијалектичкој повезаности, оних вредности дакле на којима је почивала и чији је дух изражавала поезија романтизма. Бодлер није пао као жртва алкохола и сифилиса, није дакле постао проклети песник по опредељењу, него су његов живот и и његов пад били нужност, неминовна последица једне страсне и доследне борбе…” (В. есеј : Шарл Бодлер, у књизи По-етика, Колекција ДЕЛО мали формат / Поетика, Београд, 1972, 42 – 55, стр. 54)

Да ли сте били у прилици да пажљиво прочитате Сабрана дела Бодлера, да ја вас упитам? Или, да ли сте били у прилици да прочитате сабрана дела Диса? Могу ли се и Ракић и Дис поредити са Бодлером?

Не доводим у питање споменуте писце, не сечем грану на којој седим; али сам задржао право да критикујем понешто код споменутих.
Када сам критиковао незнање Црњанског, самољубље, или подсећао на околност да није створио довољно као песник, наводио сам и аргументе.Па ипак, показао сам, да је Црњански, иако права незналица о Хиперборејцима, написао две одличне књиге са тим насловом…Постоје најмање два моја есеја о Црњанском, и оба су веома критички интонирана… Ви сте, бојим се, погрешно разумели? Критиковао сам прецењивање ума, опојност илузија, лаж да је постојао вишњи Јерусалим наше модерне уметности… Постојало је нешто друго. Постојао је неко други. Постојао је Станислав Винавер, чија ће се Сабрана дела ваљда коначно појавити?!…

(2004- 2012)

(Б.)

ЛеЗ 0003547

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s