Pismo Su, ili o srpskoj lepoti

Miroslave,

Mnogo ti hvala za poslednji broj Braničeva. Tvoj esej O SRPSKOJ LEPOTI je sjajan. Još uvek se čudim: da li je moguće da te još uvek zaobilaze, da li je moguće da u ovoj Srbiji nema umnih ljudi koji mogu prepoznati takvog pisca. Ili je sve otišlo dođavola? Ili je vreme jedini kritičar? Preraspodela sila, kako veliš, je trenutno takva. I protiv toga se ne može. Čovek danas mora biti agresivan da bi uspeo da nešto objavi, uradi ili napravi. Sve je danas marketig. Umesto stručnjaka zaposleni su nekakvi menadžeri koji blage veze nemaju sa stukom, pa nije ni čudo što nam je proizvodnja u zemlji uništena.

Ovih dana imam veoma čudne situacije sa jednim klijentom. Oni koji imaju novac izigravaju bogove. Ni u arhitekturi se ne gleda kvalitet, ja sam samo obična uslužna delatnost, koja nema šanse ni da razvija svoj talenat, jer to nikome ne treba. Ne treba im čak ni moja ljubaznost, ni trud da im udovoljim. Oni su bahati. Andrea Paladio je bio čuveni renesansni italijanski arhitekta. Imala sam sreće da posetim njegovu rodnu Vićencu i vidim čuvenu vilu Rotondu. Ali to nikad ne bi postao da se nije družio sa papom i kardinalima, bez obzira na svoj nesumnjivi talenat. I to je izgleda oduvek tako bilo, i biće, što veli moja baba: „to ti je tako bilo od kad je gavran pocrnjo“. Jedan je bio Mikelađelo koji je zabranjivao papi da ulazi u Sikstinu i za kojim je papa trčao i vraćao ga u Rim. Van Gog je jedva preživljavao, a danas su  mu slike basnoslovno skupe. Mada intimno mislim da je i to precenjeno, jer je postalo stvar prestiža onih koji ljubomorno čuvaju u svojim depoima umenička dela.  Poželim samo da imam običan, normalan život, i da se osećam ispoštovana, ne poštovana, nego kao normalno ljudsko biće. Ništa mi više od toga ne treba. Ponekad pomislim da je sve to čak nagrada, jer mi postaje sve više svejedno, moj ego splašnjava, ja nisam svoja struka, ja sam samo neko ko rešava složene zadatke odnosa među ljudima, a usput nešto i napravi, i pokušava da dobije novac za to. Novac za elementarne životne stvari. Otkačim iz glave problem sopstvene pozicije, i zaigram se, a u tome umem da uživam. I hvala bogu što je tako. Možda su me iskušenja ove druge vrste zaobišla.

Imam ideju da  objavim neke delove tvog eseja (uz tvoju dozvolu). Kad budeš imao vremena pošalji mi tekst da ga ne bih prepisivala, jer ionako nemam dovoljno vremena ni da se odmorim kako treba. Kuckam u drvo. Daj bože da se ove godine izvučem iz bule i dođem na pozitivnu nulu. Niko me nije bio po ušima da se upuštam u privatluk. Jedna baba prodaje krastavce na pijaci, a mlada gospođa se žali: „Što su ti skupi ti krastavci“. A ona ni pet ni šest: „Nisu skupi ćero, nego si se ti loše udala“… hehehe

Su. Tanasković

________________

ЛеЗ 0003546   

2 thoughts on “Pismo Su, ili o srpskoj lepoti”

  1. sjajno…

  2. Nada Petrović said:

    BRAVO….

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s